Generično do bola: Kritika filma "Supergirl"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Publika se u leto 2025. susrela sa novim igranim najprepoznatljivijim superherojem ikada, Supermenom, u pokušaju da se ponovo uspostavi temelj cele franšize.

U međuvremenu su najavljeni planovi za blisku budućnost ovog univerzuma, a 2026. godina se već sada predstavlja kao potencijalno ključna za njegov dalji razvoj. „Superman“ je pokazao da naslovni lik i dalje relevantan ali i da adaptacije stripova i dalje mogu da funkcionišu kada ne pokušavaju da izmišljaju toplu vodu. Dok čekamo seriju „Lanterns“, kao i horor projekat „Clayface“ (i idealno žanrovski iskorak), dobili smo još jednu svemirsku avanturu koja deluje kao da je prošla kroz previše studijskih filtera. Bledo, mlako i gotovo bezlično ostvarenje: „Supergirl“.

Kara Zor-El provodi svoju rođendansku nedelju opijajući se u društvu svog psa, Kripta. Ali kada neočeivani i nemilosrdni protivnik dovede u opasnost život njenog ljubimca, Kara, poznata kao Supergirl nevoljno udružuje snage sa nesvakidašnjom saputnicom na međuplanetarnom putovanju u potrazi za osvetom i pravdom.

Da, ovo je još jedan film koji implementira već ustaljenu tropu osvetničkih priča u kojima je povređivanje ljubimca pokretač radnje i gotovo jedini motiv glavnog lika za otiskivanje u avanturu života na kojoj će doživeti „iskonsku promenu“; i tako dalje, i tako dalje... „Supergirl“ je narativno bolno predvidiv i prosto je teško poverovati da u 2026. godini, nakon više od trideset MCU filmova i čitavog jednog zasićenog superherojskog ekosistema (koji je već izmenjao gotovo svaku moguću dramaturšku žanrovski kombinaciju), i dalje dobijamo nešto ovako bezbedno i bezlično.

Ovo je prvi susret publike sa radom scenaristkinje Ane Noguire, a tek ćemo gledati njene naredne uplive u DCU, sa već najavljenim filmovima poput „Wonder Woman“ i „Teen Titans“. Prvi utisak, međutim, nije naročito sjajan. Noguiera nam je isporučila prilično neupečatljiv superherojski film koji više podseća na slabije momente MCU-a, poput „The Marvels“, nego na drugi veliki korak ambicioznog novog univerzuma superherojskih filmova, ali i na delo koje bi trebalo da bude prvo ozbiljnije upoznavanje masovne publike sa naslovnom superheroinom. Iskreno se nadam da nas njeni dobri radovi tek čekaju, ali za sada ne obećava previše.

„Supergirl“ je još jedan film čiji autori veruju da je dovoljno da postoji snažna superheroinu u glavnoj ulozi kako bi ostvarenje automatski delovalo značajno ili osnažujuće. Iako nisam žena i ne mogu u potpunosti da razumem kako određeni filmovi funkcionišu kao inspiracija devojkama i ženama, dovoljno prepoznajem trenutak kada autori postanu toliko lenji da svom glavnom liku ne ponude ništa više od već viđenog karakternog luka.

Problem nije u tome što je Supergirl snažna, nezavisna i sposobna, već što film gotovo ništa zanimljivo ne radi sa tim osobinama. Umesto da lik izbaci iz ustaljenog koloseka superherojskih klišea, scenario je vraća u poznate obrasce koje smo, naročito u ovom podžanru, gledali već previše puta. I dalje čekam superherojski film koji će, pored jakog ženskog glavnog lika, da ima i istinski smislen i inovativno ispričan narativ, umesto da se zadovolji pukim ponavljanjem već proverenih formula. Da je ovaj scenario režirala žena (a ne „robot“ reditelj), siguran sam da bismo dobili nešto mnogo bolje. Ipak, reditelj Kreg Gilespi se nije baš snašao u adekvatnom autorskom izrazu od kojeg bi ovaj film i te kako profitirao (na svakom nivou).

Kreg Gilespi je gotovo klasičan holivudski reditelj „sa pokretne trake“; onaj koga studiji angažuju kada im treba sigurna ruka koja zna zanat, ali i autor dovoljno prilagodljiv za studijske intervencije. Iako je imao autorski izuzetak u vidu filma „Lars and the Real Girl“, Gilespi uglavnom pliva u moru visokobudžetnih studijskih projekata bez naročito prepoznatljivog kreativnog potpisa, poput „Cruelle“ ili rimejka „Fright Night“. Nažalost, ni u „Supergirl“ nije doneo ništa posebno novo ili inovativno. A šteta je što nije jer je film imao sav potencijal da bude rediteljski upečatljiv, vizuelno hrabar i estetski prepoznatljiv, a dobili smo još jednu generične svemirsku avanturu koja se bez problema stapa sa desetinama sličnih blokbastera.

Očekivao sam da dobijemo zaista epsku avanturu kroz raznobojne planete i inovativne akcione sekvence. Gledajući strip panele glavne inspiracije za film, to očekivanje nije bilo nimalo suludo. Glavna inspiracija za film je bio strip „Woman of Tomorrow“, a on obiluje jarkim, razigranim bojama koje privlače pogled, dok su susreti sa različitim razbojnicima i opasnostima sve samo ne svakodnevni.

Nažalost, „Supergirl“ fotografski nema ni trunku boje, niti inovativnosti na vizuelnom planu. Dok je „Superman“ zaista bio bogat zanimljivim koloritskim rešenjima, ova svemirska avantura nas šeta sa jedne generične bež planete na drugu, pa na treću... i tako u nedogled. Gledajući na to da je film producirao Džejms Gan, čovek koji je popularizovao raznobojne, razigrane svemirske avanture sa svojom „Guardians of the Galaxy“ trilogijom, očekivao sam da se njegov fazon pretopi malo i na još jedan superherojski unos.

Čak i flešbek scene na Kriptonu deluju isprazno i bezlično; kao da su autori bežali od bilo kakve vizuelne smelosti, u strahu da se ne izdvoje u moru sličnih, sigurnih i sterilnih superherojskih avantura. Izgleda da još jedan DC uiverzum podeljenih filmova može da se opiše izrekom: „jedan korak napred, dva nazad“.

Kako je ovo ipak superherojski film, akcija i vizuelni efekti predstavljaju presudan deo gledalačkog iskustva. Akcionih scena svakako ima, ali one ili deluju kao doslovne vizuelne kopije sekvenci iz prošlogodišnjeg „Superman“ filma (sa gotovo identičnim kadriranjem i estetikom) ili pate od potpuno generičnog pristupa koreografiji, montaži i režiji. Sve vreme sam čekao tu jednu akcionu sekvencu koja će iskupiti sve prethodne osrednje momente i konačno mi „prodati“ nekakav specifičan vizuelni identitet filma. Međutim, taj trenutak nikada nije stigao. „Supergirl“ mi je prošla u konstantnom iščekivanju scene koja neće delovati kao opšte mesto ili reciklaža nečega što smo već bezbroj puta gledali u modernim superherojskim blokbasterima.

Vizuelni efekti deluju kao da pripadaju znatno skromnijem, gotovo B-produkcijskom ostvarenju, a ne filmu sa budžetom od preko 170 miliona dolara. Kompjuterski efekti su uvek osetljiva tačka ovakvih projekata i umetnici zaduženi za njih često prvi stradaju u kompromisima produkcije, ali u ovom slučaju rezultat ostaje tek prolazan. Povremeno čak deluju kao da su zaglavljeni u estetskom senzibilitetu koji je bio vrhunac pre desetak godina, bez svežine i tehničke uverljivosti koja se danas očekuje od ovakvih naslova. Kada se zažmuri na jedno oko i film prihvati kao svojevrsna posveta B naučno-fantastičnim ostvarenjima, efekti možda i mogu da „prodišu“ u tom okviru; a toj analogiji u prilog idu i kostimi, koji dodatno naginju ka toj stilizovanoj, starinskoj estetici.

Mili Alkok predvodi film u ulozi naslovne heroine. Reč je o mladoj, ali već dokazanoj glumici koja je ostavila snažan utisak u prvoj sezoni HBO serije „House of the Dragon“, pa njen izbor za Supergirl nije predstavljao nikakvo iznenađenje. Koliko god se trudila da sama iznese film na svojim leđima, nažalost, u tome ne uspeva. Ne zato što nije dorasla ulozi, naprotiv, deluje kao vrlo dobar izbor za ovaj lik i verujem da je u budućim DCU projektima čekaju mnogo bolja izdanja. Problem je što scenario gotovo nijednog trenutka ne pruža dovoljno materijala da njena interpretacija zaista zablista.

Stiče se utisak da je Alkok maksimalno izvukla iz slabog i otrcanog scenarija, a ne bih se iznenadio ni da je deo prirodnosti svog lika donela kroz improvizaciju ili sopstvene glumačke predloge. Međutim, kada je čitav projekat generičan do bola, ni harizmatična glavna glumica ne može da ga spase.

Gorepomenutoj generičnosti doprinosi i glavni negativac filma, Krem. Više podseća na zaboravne, jednokratne MCU zlikovce nego na antagonistu dostojnog drugog filma u novom univerzumu. Uvek je zadovoljstvo gledati Matijasa Šunartsa kada dobije priliku da zablista u nekoj ekscentričnoj ili slojevitoj ulozi, ali Krem je potpuna suprotnost tome. On je jednostavno zao zato što scenario od njega zahteva da bude takav. Nema naročito ubedljive motive, niti psihološku ili ideološku dimenziju koja bi ga izdvojila iz mora sličnih antagonista. Njegova funkcija svodi se na to da nanosi zlo drugima, bez ikakve ozbiljnije karakterizacije.

Dodatni problem predstavlja i njegova povezanost sa glavnom junakinjom, koja deluje potpuno slučajno. Zbog toga njihovo rivalstvo nikada ne dobija emotivnu težinu niti osećaj neizbežnog sudara dve suprotstavljene sile. Teško je navijati za ishod sukoba kada odnos između heroja i zlikovca počiva na toliko klimavim temeljima. Ironično je što su autori iza sebe imali više od dve decenije modernih superherojskih filmova i bezbroj primera kako ne treba napisati negativca. Umesto da iz tih grešaka nešto nauče, kao da su ih svesno ponovili. Rezultat je antagonista koji je jednako bezličan kao i film kojem pripada.

Pritom, scenario usput provlači i jedan potencijalno veoma snažan motiv zlikovca: praktično se implicira da vodi lanac trgovine ženama. Reč je o jezivoj i moralno odvratnoj karakternoj crti koja je mogla da ga učini istinski zastrašujućim antagonistom. Međutim, film tu ideju gotovo momentalno zaboravlja. Umesto da je dramaturški razvije i iskoristi kao ključni razlog zbog kog bi publika zaista osetila gađenje prema Kremu, scenario je svodi na usputni detalj koji nema gotovo nikakav uticaj na dalji tok priče. Šteta, jer je upravo to mogao da bude jedan od retkih elemenata koji bi ovom generičnom negativcu dao makar trunku upečatljivosti.

Filmovima sa snažnim glavnim heroinama često se dešava jedan paradoks: glavni muški lik ispadne znatno zanimljiviji i zabavniji za gledanje od protagonistkinje. Kao da su scenaristima njegove scene bile inspirativnije za pisanje, pa upravo u njima pokažu najviše energije, humora i kreativnosti. U slučaju „Supergirl“, tu ulogu ima Lobo, kojeg tumači Džejson Momoa. Reč je o kastingu koji su fanovi priželjkivali godinama i koji se, ispostavlja se, pokazao kao pun pogodak. Momoa sa lakoćom nosi harizmu ovog antiheroja i jednostavno je stvoren za ovakvu ulogu. On je kao neki svemirski Deadpool, koji je tu da razbije ozbiljnosti naslovne heroine i doda malo humora i razbibrige u popriličnu generičnost svega.

Pomalo je ironično što upravo sporedni lik uspeva da ostavi snažniji utisak od naslovne junakinje, ali za to nije kriva Mili Alkok. Naprotiv, problem je što scenario Lobou dozvoljava da bude ekscentričan, zabavan i nepredvidiv, dok Supergirl uglavnom ostaje zarobljena u okvirima jednog veoma konvencionalno napisanog protagonističkog luka. Rekavši to, voleo bih da vidimo još od Loboa, jer se vidi da je Momoi i te kako legla ova luda uloga.

„Supergirl“ je film koji je stigao u pogrešno vreme. Deluje kao ostvarenje koje je trebalo da se pojavi pre desetak godina, kada je talas ovakvih superherojskih avantura tek uzimao maha, a ne danas, kada je publika već vidno umorna od formulaičnih i generičnih strip-adaptacija. Ovo je mogla da bude zabavna, duhovita i raznobojna svemirska avantura koja nas na pravi način upoznaje sa jednim od najvažnijih likova novog DC univerzuma. Umesto toga, dobili smo bledu i mlaku suprotnost, još jedan film koji kao da veruje da je dovoljno imati moćnu i nezavisnu heroinu kako bi automatski bio relevantan. Međutim, snažna protagoniskinja sama po sebi nije dovoljna. Da bi takav film zaista bio inspirativan, potrebno je da iza nje stoji čvrsta dramaturgija i priča koja opravdava njenu važnost.

Uprkos svemu, Mili Alkok ostavlja vrlo dobar utisak i uliva poverenje da će u budućim DCU projektima dobiti znatno bolji materijal. Radujem se njenim narednim pojavljivanjima, a posebno mogućnosti da je vidimo rame uz rame sa Supermenom u nekom budućem filmu poput „Superman & Supergirl“, gde bi njihova dinamika mogla da dođe do punog izražaja.

Sve u svemu, „Supergirl“ nije najgori film koji trenutno možete da pogledatie u bioskopima. Međutim, za ostvarenje koje je trebalo da učvrsti temelje novog DC univerzuma, ostavlja iznenađujuće slab utisak. Više deluje kao još jedan usputni superherojski naslov nego kao film koji bi trebalo da nas ubedi da je budućnost DCU-a zaista uzbudljiva. Ipak, još uvek verujem u ovaj univerzum, pogotovo jer nas čekaju projekti poput „Lanterns“ i „Clayface“, koji imaju potencijal da nas nateraju da zaboravimo na kreativni kiks zvanim „Supergirl“.

VIDEO: Vaši Filmski Hot Tejkovi