Horor nove generacije: Kritika filma "Backrooms"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Od premijere sam ga pogledao ukupno dva puta u bioskopu, što je velika retkost za mene. I nakon što je prošlo više od mesec dana od premijere, eto dve, tri ili čak četiri reči o novom horor hitu...

Reditelj Kejn Parsons je od kasnih tinejdžerskih godina počeo da se bavi „backrooms“ konceptom: nedefinisanim prostorom koji se prostire u beskonačnost. Iako sam koncept nije nastao zahvaljujući njemu, već na forumima poput „4chan“, Parsons je zaslužan za to što je ova naizgled još jedna nebitna kripipasta dobila mnogo širu pažnju. Ipak, „backrooms“ se ispostavio kao plodno tlo za mladog Parsonsa, koji je od 2022. godine snimio niz kratkih filmova i objavljivao ih na svom YouTube kanalu. Sa svakim narednim ostvarenjem je sve dublje ulazio u intrigantni i bizarni svet, do tada gotovo neviđen u horor žanru.

Parsons je tako privukao pažnju poznatog studija „A24“, koji mu je 2023. godine dao budžet od 10 miliona dolara da snimi dugometražnu verziju jednog „backrooms“ filma. Studio je, naizgled, pronašao još jednu „žrtvu“ nezavisnog filma i pokušao da je pretvori u sledeću jeftinu opkladu, još jedno niskobudžetno žrtveno jagnje...

Ipak, uprkos skromnom budžetu i dva (relativno) visoko profilisana glavna glumca, Parsons je uspeo da izvuče najbolji mogući ishod. Znatno skupljem i većem projektu je pristupio kao da je u pitanju još jedan njegov mali, niskobudžetni film. Fokus je stavio na ono najvažnije: atmosferu i građenje sveta.

Ono što me je plašilo pre gledanja filma bila je potpuna holivudizacija zapravo veoma jednostavnog koncepta. Kako niko ne poseduje prava na „backrooms“, godinama smo viđali bezbroj, blago rečeno, bezdušnih i besciljnih adaptacija ove ideje. Zato mi je još draže što je „Backrooms“ veoma daleko od jednog takvog ostvarenja. Parsons je uspeo da kanališe taman toliko iskonskog horora koji čuči u svima nama; onog duboko usađenog straha utkanog u samu srž ljudskog postojanja, na kojem „backrooms“ kao ideja i počiva: radoznalost.

Glavni likovi vođeni su istom onom radoznalošću koja tera čoveka da istražuje nepoznato, da zakorači dublje u novonastali prostor i otkrije kakve lepote ili grozote on krije, čak i kada im je život možda u neposrednoj opasnosti. Taj gotovo iskonski nagon za istraživanjem nepokorenih predela Parsons je preneo savršeno. Publika zajedno sa glavnim likovima luta kroz neobjašnjivo čudne prostore; kroz hodnike, sobe i pejzaže koji na prvi pogled deluju poznato i gotovo banalno, ali u sebi kriju nešto duboko pogrešno i ultimativno neobjašnjivo. Upravo u toj mešavini poznatog i stranog „Backrooms“ pronalazi svoj najjači osećaj nelagode.

Drago mi je što Parsons nije pokušao da do kraja objasni „backrooms“, već publici ostavlja prostor da ga sama protumači i razume na sebi svojstven način. Nedostaje mi vreme autora koji su dovoljno verovali gledaocu da mu daju prostora i vremena da sam poveže film u jednu celinu, kroz sopstveni proces razmišljanja i interpretacije. Upravo zbog toga „Backrooms“ funkcioniše toliko dobro; misterija nikada nije potpuno razbijena zarad jeftinih odgovora ili nepotrebnog objašnjavanja. Film razume da je nepoznato često daleko strašnije od bilo kakvog konkretnog otkrića.

„Backrooms“ poseduje ogroman potencijal za dalji razvoj, ali se iskreno nadam da se Parsons neće previše opustiti pod težinom većeg budžeta i studijskog sistema. Za sada deluje kao autor koji dosledno prati sopstveni kreativni instinkt, a upravo ga je taj osećaj i doveo do nečega što deluje sveže i autentično. Jeste da je tek napunio dvadeset jednu godinu, ali ima potencijala da bude opak reditelj u budućnosti.

Parsons nije bio zadužen samo za režiju filma, već je delom učestvovao i u komponovanju originalne muzike koja savršeno prati jezive, beskonačne predele kroz koje likovi lutaju. Kejn Parsons i Edo Van Bremen su isporučili hrabar i izuzetno atmosferičan saundtrek.

Na sreću, film nije posegnuo za već prežvakanim pesmama popularizovanim na društvenim mrežama kroz razne „backrooms“ video-klipove, već se oslanja isključivo na potpuno originalan skor koji gotovo neprekidno prati film. Muzika ovde ne služi samo kao pozadinski dodatak, već postaje sastavni deo same nelagode i osećaja dezorijentisanosti koji film uspešno izaziva.

Za horor koji se prvenstveno oslanja na atmosferu i ambijent, Van Bremen i Parsons su u note savršeno utkali identitet samog naslovnog koncepta. Isporučili su nesvakidašnji saundtrek; onaj kojem tokom gledanja možda ne posvećujete svesnu pažnju, ali istovremeno osećate da film bez njega jednostavno ne bi imao istu težinu, ritam i osećaj uznemirujuće praznine. Saundtrek bih najbolje mogao da opišem kao prolazno sećanje koje polako, ali sigurno bledi u nepovrat.

Gledajući na to da je film ipak većeg budžeta nego rediteljevi YouTube klipovi, očekivalo se da glavne uloge igraju bar donekle poznati glumci. Priznaću, duo Čuetel Edžiofor i Renate Rajnsve mi se isprva činio čudnim, gotovo nekompatibilnim u energiji, ali se ispostavilo se da nisam mogao da budem manje u pravu.

Edžiofor je već etabliran glumac i od njega nisam očekivao ništa manje od kvalitetno odrađenog posla. Ovde tumači propalog arhitektu Klarka, primoranog da postane prodavac nameštaja. Utehu je pronašao u alkoholu, a njegovo opijanje mu je uništilo brak, ostavivši ga slomljenog i depresivnog. Klark je taj koji slučajno nailazi na „backrooms“. U tom prostoru pronalazi i neku vrstu pukotine u sopstvenoj realnosti, kao i šansu za iskupljenje, ili barem iluziju druge prilike za srećniji život.

Klark je otelotvorenje jedne od dve velike tematske strane, psihološke. Odnosno, Parsonsove želje da se fokusira na uticaj beskonačnog prostranstva na mentalni sklop pojedinca, naročito onog poput Klarka. Edžiofor je savršeno preneo osećaj usamljenosti, teskobe i sveopšte nesreće, ali i specifičan tip kajanja koji dolazi nakon gubitka samokontrole i povratka iste. Iako mi je na prvu delovalo kao „šljaka“ za Edžiofora, do kraja filma je pokazao i dokazao da je ova uloga u potpunosti skrojena za njega.

Sa druge strane je Renate Rajnsve. Ona igra Klarkovu psihološkinju Meri, koja sa njim deli određenu vrstu lične i porodične nesreće. Njena pozadina je vezana za gubitak majke, koja je, izgubivši razum, završila u psihijatrijskoj ustanovi. Pored toga, Meri se bori i sa profesionalnim neuspehom, ali upravo je njena fascinacija Klarkom ono što je vodi u neočekivano putovanje u „backrooms“.

Meri je druga tematska strana filma, možda manje razvijena, ali ne i manje važna: ona istraživačka, gotovo instinktivna dimenzija ulaska u naslovni čudni prostor. Iako publika u „backrooms“ prvobitno ulazi zajedno sa Klarkom, kroz Meri se otvara drugačiji sloj radoznalosti. Čak i kada smo već jednom bili u tom prostoru, on se sada čini drugačijm, još destabilizovanijim, kao da se sam menja u zavisnosti od pogleda koji ga posmatra. Time Parsons dodatno potcrtava njegovu fundamentalnu neuhvatljivost.

Dok pratimo Meri, ulazimo i u klasičnije horor momente. Bez previše otkrivanja, dovoljno je reći da su istinski groteskni i napeti; upravo onakvi kakvi se i očekuju od filma ovog tipa. Ipak, čak ni tada Parsons ne roni u potpunu holivudizaciju, već tek dodiruje te vode, kao da svesno odbija da izgubi kontrolu nad sopstvenim autorskim tokom koji je i te kako stabilan kroz ceo film. Drago mi je da smo Reinsve videli u nekoj malo drugačijoj ulozi i te kako joj stoje malo napetiji filmovi!

Iako mi se psihološki aspekt filma i te kako svideo, voleo bih da smo dobili malo više prostora za samo istraživanje ovih predela. Na samom kraju se kratko susrećemo i sa kompanijom koja se bavi „backrooms“ ekspedicijama, ali tek toliko da nas zaintrigira, bez stvarnog ulaska u njihov rad i metodologiju. Ostaje utisak da se to čuva za neminovne nastavke, ali istovremeno imam osećaj da je Parsons to i svesno uradio da se ne bi previše rasplinjavao i izgubio fokus. Time ostaje dosledan onome što ga očigledno u ovom trenutku najviše zanima: psihološkom aspektu narativa i unutrašnjim lomovima likova, čak i na račun proširivanjem podpriča koje bi lako mogle da progutaju film.

„Backrooms“ je dobar primer horora za nove generacije. Nadam se da će postati jedan od polaznih tačaka za buduće mlade reditelje kada je reč o tome kako se kroji upečatljiv horor čiji mentalni aftertejst ostaje dugo nakon gledanja. Film stalno bira između dva pravca: širenja sveta i ulaska u psihu likova; gotovo uvek bira ovo drugo. Iako smo svi očekivali više objašnjenja i razradu samog „backrooms“ koncepta, film se uporno drži svoje početne ideje i ostaje dosledno zatvoren u njoj, na svoju dobit.

Parsons ovde nije autor velikog studijskog sistema, već krojač specifičnog filmskog osećaja, što je danas sve ređa pojava. Film ne odgovara na pitanja koja postavlja, već više kruži oko njih, ostavljajući publici prostor da ih sama definiše. Za horor ovakvog tipa, to je i više nego dovoljno.

VIDEO: Ništa Nismo Naučili