Povratak koji niko nije tražio: Kritika filma "Scary Movie"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Kao izraziti poštovalac parodija, s velikim sam se očekivanjem uputio ka najnovijem „ispljuvku“ tog podžanra komedije. Istini za volju, spufovi, odnosno parodije, su ponajviše proizvod jednog veoma specifičnog perioda filmske istorije: početka dvehiljaditih. Njihova popularnost, doduše, seže još do Zuker, Abrahams i Zuker filmova poput „Airplane!“ i „The Naked Gun“ trilogije, a dodatno ju je učvrstio i Mel Bruks (za nekoliko nedelja puni sto godina) sa, sa razlogom kultnim ostvarenjima poput „Young Frankenstein“ i „Blazing Saddles“. Ipak, njihovo zlatno i istovremeno nesnosno doba bez sumnje je obeležio upravo početak 21. veka.

Na samom početku veka je izašao „Scary Movie“ (Mrak film). Pomešavši motive filmova „Scream“ i „I Know What You Did Last Summer“, nastao je u savršeno vreme i gotovo slučajno je započeo lavinu sličnih ostvarenja. „Not Another Teen Movie“, „Epic Movie“, „Superhero Movie“, „Disaster Movie“ i mnogi drugi su razredili filmski ukus jedne generacije i samim tim zapečatili sudbinu jednog od podžanrova sa najvećim kreativnim potencijalom.

Uprkos svemu, serijal koji je sve započeo se vraća nakon više od četvrt veka od prvog izdanja. Serijal „The Naked Gun“ je 2025. godine doživeo povratak na velika platna. Ipak, produkcija na nastavku filma je obustavljena; da li slična sudbina čeka i „Scary Movie“?

Slično kao i original, tako i ovaj identično nazvan film je pretežno parodija na „Scream“ filmove, pogotovo na peti deo u serijalu. „Scary Movie“ primarno ismeva „legacy“ nastavke, odnosno nastavke nasleđa. Nastavci nasleđa su filmovi koji nastavljaju priču iz prethodnog filma ili serijala, nakon značajnog vremenskog razmaka (više od 10 godina). Ovi nastavci pokušavaju da premoste vremenski jaz između stare i nove generacije fanova, ali i neretko arhetipa likova u filmovima. Uglavnom vraćaju stare/originalne likove i glumce dok uvode nove, stvarajući sa tim osećaj nostalgije, ali sa spojem savremenijeg pripovedanja.

Oba filma ismevaju slične trope takvih ostvarenja, svaki naravno u okviru sopstvenog žanra, ali ovde imam utisak da je „Scary Movie“ previše isforsiran. Njegova ambicija je bila da proslavi dugu tradiciju nebitnih, ali čistokrvno zabavnih filmova prošlosti, onih koji se ne obaziru mnogo na zakone logike. Međutim, ispalo je upravo suprotno: samo su pokazali koliko se za četvrt veka vreme promenilo i kako ovakvi filmovi, u svom punom old-skul sjaju, više ne funkcionišu.

Istina je da film referiše na raznorazne poznate filmove i serije, ali retko koja fora zaista radi. Priznajem, istinski sam se nasmejao samo jednom, i to na zaista dovitljivu vizuelnu dosetku vezanu za „KPop Demon Hunters“; sve ostalo je kod mene uglavnom izazvalo onaj polu-izdah prepoznavanja dubine reference, koje jesu opširne, ali ne i naročito duhovite. Da biste uhvatili svaku foru, stvarno morate da budete hronično onlajn; možda je vreme da i ja malo smanjim skrin tajm. To što su nabacali gomilu dosetki na filmove i serije ne znači da su one samim tim i smešne: bolje je da postoji nekoliko zaista kvalitetnih sekvenci nego masa onih koje izazivaju susramlje ili, u najgorem slučaju, apsolutnu nebitnost.

Najveći problem je što film ne gradi narativne gegove, već ih samo vizuelno „ispljune“ pred publiku u nadi da je puko prepoznavanje reference dovoljno za duhovitost. Štaviše, mnogo fora je tu bez ikakve narativne povezanosti sa ostatkom filma, već su lenjo ubačene čisto da bi postojale i da bi autori pokazali koliko su „relevantni i upućeni u popularnu kulturu“. Dobro, ’ajde, to nekako i ima smisla, jer ipak živimo u svetu algoritma, pa ovaj film i više liči na neki „TikTok“ „For You Page“ nego na pravi film, čak ni za parodiju. Ipak, ne mislim da je to autorima bila namera.

Najbolje parodije poznaju žanr koji ismevaju uzduž i popreko. Dok su autori pokazali upućenost u prva dva „Scary Movie“ ostvarenja, u slučaju šestog filma sve deluje haotično i nasumično nabacano. Film je klasičan primer simptoma savremenog filma: proslava mediokriteta kao nečega vrednog naše pažnje koja je već razvučena na sto strana.

„Scary Movie“ je imao jedan cilj: da pokaže kako ovakve parodije i dalje mogu da funkcionišu, čak i u ovom polarizovanom modernom svetu. Nažalost, film ostavlja utisak kao da ni sami autori više ne veruju u vrednost tog podžanra. Problem nije u vulgarnosti, ni u infantilnoj opsednutosti pop-kulturom, već u tome što sve deluje kao tužan pokušaj ljudi zaglavljenih u davno prošlom vremenu da ponove energiju koju odavno nemaju. Umesto da bude veliki povratak podžanra parodije, „Scary Movie“ na kraju više liči na njen posmrtni govor.

VIDEO: Rangiranje Tarantinovih Filmova