Spilberg u elementu: Kritika filma "Dan Razotkrivanja"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

U trenutku kada su bioskopi preplavljeni skupim, skoro pa algoritamski proizvedenim spektaklima koji nestaju iz kolektivnog sećanja brže nego što stignu na striming, sama činjenica da jedan od ključnih arhitekata modernog blokbastera i dalje aktivno stvara deluje kao svojevrsni istorijski kuriozitet. Zato sam na putu ka projekciji ipak osećao određenu dozu skeptičnosti i nelagode, pretežno zbog straha od činjenice da ni najveći autori nisu imuni na starenje... Ipak, nisam bio skeptičan prema Spilbergu, već prema vremenu u kojem je naizgled prestala da se ceni potpuna autorska vizija.

Ipak, Spilberg je oduvek umeo da autorsku viziju pretvori u svarljivu smesu za masovnu publiku, da u blokbastere podtonski uveže one ključne, često presudne životne teme. Iako mu poslednjih godina nisu izostali i rediteljski kiksevi, može se reći da je „Dan Razotkrivanja“ ipak jedan opasan filmski udarac, naročito kada se uzme u obzir da čovek ulazi u devetu deceniju života. Spilberg i dalje razume šta znači funkcionalna priča, osećaj za kapricioznu avanturu, večitu potrebu za istraživanjem nepoznatog, ali i umeće građenja upečatljivog kadra.

Kada se sve to sabere, dobija se „Dan Razotkrivanja“: hirovita, ali i te kako živa avantura za filmsku 2026. godinu. Uistinu da je u pitanju razblažen Spilberg, ona već poznata verzija autora koji je već počeo da citira samog sebe, ali i kao takav uspeva da bude efektniji od većine današnjih velikih studijskih produkcija. I da, ma šta god dalje napisao, naravno da ćete gledati novi Spilbergov film; jer se takva prilika jednostavno ne propušta, kakav god rezultat bio.

Iskreno, da je ovo njegov poslednji film, ne bih imao ništa protiv. „Dan Razotkrivanja“ pogađa skoro sve narativne trope jednog Spilbergovog filma, okuplja njegove prethodne saradnike na gotovo svakom autorskom polju i, što je možda i najvažnije, bavi se njemu večno zanimljivom temom: vanzemaljcima. Koliko god da me je radovalo što imam priliku da još gledam još jednu Spilbergovu avanturu na velikom platnu, podjednako sam ostao uveren da je možda vreme da posluša onu staru, gotovo antičku mudrost: „penzija je iz raja izašla“.

Naravno, daleko od toga da bi u pitanju bio loš završetak karijere. Naprotiv, ovim filmom Spilberg dovoljno citira samog sebe da „Dan Razotkrivanja“ više deluje kao rekapitulacija svega što mu je tokom karijere bilo važno: životnih tema koje ga opsedaju, saradnika koji su obeležili njegovu autorsku putanju i filmskog sveta koji je i sam pomogao da izgradi. U tom smislu, film je daleko od njegovog vrhunca, ali bi bila dostojna tačka na vanvremensku karijeru kao što je njegova.

„Dan Razotkrivanja“ je četvrti Spilbergov film o vanzemaljcima (ako se ne računa četvrti „Indiana Jones“ film). Može se reći da su mu ti filmovi pretežno isklesali karijeru, te je njegova najnovija vanzemaljska avantura imala određeni standard da dosegne.

Stručnjak za sajber bezbednost postaje uzbunjivač kako bi razotkrio tajne o vanzemaljcima, zbog čega se nađe u bekstvu od moćne korporacije. Na drugom kraju SAD, meteorološkinja počinje da doživljava neobjašnjive pojave... Igrom slučaja, njih dvoje udružuju snage kako bi dokazali da život postoji i izvan granica našeg saznanja...!

Scenario je pisao Dejvid Kep, već poznati Spilbergov saradnik. Kep je narativno skrojio Spilbergova dela poput: „Jurassic Park“, „War of the Worlds“, „Indiana Jones and the Kingdom of the Crystal Skull“ i druge. Naravno, Kep je poznati i po ostvarenjima: „Mission: Impossible“, „Spider-Man“, „Carlito’s Way“... Dovoljno je dramaturški osvešćen scenarista za tip filmova koje pretežno piše i to se ogleda i u najnovijoj Spilberg-Kep saradnji, donekle.

Ovaj film je delom klasična Spilbergova avantura: glavni likovi, muškarac i žena, imaju nešto što očigledno komično zli zlikovci žele po svaku cenu. Ali je istovremeno i filozofski prilično suluda narativna zbrka koja ne zna do kraja šta tačno hoće, pa me je negde na polovini filma ostavila sa blagom glavoboljom. Onda se Kep donekle probudio i uspeo da sve to koliko toliko sabere u zadovoljavajući kraj, onaj koji bi publiku trebalo da ostavi zatečenu u bioskopskom sedištu, dok razmišlja o svom postojanju. Drago mi je što film nije iskljčivo ostao na nivou klasične Spilbergove avanture, već je pokušao da ode korak dalje i napravi nešto što cilja više od prosečnog striming filma koji se eto našao na velikom platnu, što je, nažalost, postala sudbina većine novijih bioskopskih naslova.

Ipak, koliko god visoko ciljao, iz sale sam izašao sa prilično podeljenim utiscima. Sa jedne strane, film poseduje onu teško objašnjivu čar stare Spilbergove avanture, a sa druge ostaje utisak da je sve to upakovano u idejni okvir koji je odavno izgubio nekadašnju snagu. Film se u velikoj meri svodi na još jednu varijaciju Spilbergove omiljene poruke o empatiji, zajedništvu i ljudskoj povezanosti, a ona je ovde predstavljena sa znatno manje elegancije i ubedljivosti nego u njegovim najboljim ostvarenjima.

„Dan Razotkrivanja“ ne deluje kao film autora koji želi da istraži nove idejne teritorije, već se vraća na bezbedno narativno tlo. Ovo je onaj Spilberg koji uzima svoje „najveće hitove“ i servira ih modernoj publici koja je očigledno uvek gladna nostalgije. Sve je tu: Vanzemaljci, razbijene porodice, vera u nepoznato, ljudska potreba za empatijom i povezivanjem, osećaj iskustva čuda, neprikosnoveni Džon Vilijams... Dok su pomenuti motivi nekada bili nešto novo, sad su daleki krik od kreativnog i više su reiciklirani elementi nego organski delovi intrigantne i izistinski pametne priče. U nekim trenucima mi je više ličilo da gledamo rad reditelja koji je bio inspirisan Spilbergom, nego blokbaster maestra lično.

Emili Blant i Džoš O’Konor ovde zauzimaju klasične Spilbergove avanturističke arhetipove: dvoje likova u begu, naizgled povezani nekim nepoznatim i neobjašnjivim nitima. O’konor je već odavno dokazao da je izrazito talentovan glumac, čiju dosadašnju karijeru ispunjavaju upečatljive i glumački zahtevne uloge. Zbog toga mi je drago što je u svoju raznoliku filmografiju dodao i saradnju sa Spilbergom. Kao Danijel Kelner, O’konor ne donosi ništa posebno novo niti vanvremensko za Spilbergovog glavnog junaka, ali upravo zato i funkcioniše kao solidna glumačka potpora Emili Blant, koja zapravo nosi film.

Blant je ovde istinski centralna figura. Film formalno deli fokus na ova dva lika, ali je Spilbergu očigledno lik Margaret Ferčajld bio daleko zanimljiviji i bitniji. Emili Blant me, iskreno, svaki put iznova iznenadi. Taman kad pomislim da je već dostigla svoj glumački vrhunac, ona uspe da se popne još koji stepenik više na mojoj lestvici poštovanja. Priznajem da me je ovom ulogom potpuno kupila. Odlično je prenela utisak zbunjene osobe koja ne zna šta ju je snašlo, ali očajnički želi da otkrije tajne sopstvenog života i duboko potisnute traume. Blant vešto prelazi između različitih stanja svesti lika i sve to prenosi dovoljno uverljivo da ostane upamćeno. Dobro se snašla u Spilbergovoj režiji: iako joj je karijera odavno u punom zamahu, ova uloga će joj bez sumnje značiti i u budućnosti.

Iako „Dan Razotkrivanja“ na momente očigledno teži estetici filma snimljenog na traci, krajnji rezultat ipak češće podseća na vizuelni identitet savremenog studijskog blokbastera Za fotografiju je ponovo zadužen Januš Kaminski, Spilbergov najbliži saradnik iza kamere već više od tri decenije i čovek koji je svojim radom presudno oblikovao vizuelni identitet ostvarenja poput: „Schindler’s List“, „Saving Private Ryan“ i „Lincoln“. Kaminski i dalje demonstrira tehničku sigurnost i povremeno pronalazi kadar koji nas podseća na to zašto je godinama važio za jednog od najcenjenijih svetskih snimatelja, ali „Dan Razotkrivanja“ retko ostavlja utisak filma za koji se bolno posvećeno skrojila upečatljiva slika. Dok Spilberg i Kaminski i dalje funkcionišu besprekorno kao autorski tandem na zanatskom nivou, ovoga puta deluje kao da se više oslanjaju na sopstvenu reputaciju nego na potrebu da pronađu svež vizuelni izraz.

Ipak, isto ne mogu da kažem za maestra Džona Vilijamsa, koji se po ko zna koji put vratio iz penzije da potpiše muziku za još jedan Spilbergov film. Tokom pet decenija, Vilijams je stvorio vanvremensku muziku za trideset Spilbergovih ostvarenja, a njihova saradnja je ostala kao jedna od najpoznatijih i najplodonosnijih u istoriji filma. I ovde je, po običaju, isporučio upečatljiv skor. Tačno je da je i on odavno stigao do tačke u karijeri na kojoj citira i reciklira sopstvene muzičke fore i fazone, ali to i dalje funkcioniše u skladu sa filmovima koje muzički prati.

Ovog puta se ponovo našao u zoni komfora, ali za čoveka koji je odavno zašao u devedesete godine života, uradio je ozbiljan posao koji odiše duhom klasičnog filmskog zvuka. Njegova muzika ovde ne pokušava da bude revolucionarna, već prepoznatljiva i emotivno precizna, što joj i polazi za rukom. U tom smislu, Vilijams i dalje ostaje jedan od poslednjih velikih čuvara starog holivudskog zvuka.

„Dan Razotkrivanja“ ostaje kao predstava Spilbergovog sopstvenog karijernog odraza. Nije neki korak napred, već više korak ili dva unazad kroz svoju filmografiju. Naravno, u njoj je još uvek prisutna poznata magija Spilberg ostvarenja, osećaj za avanturu i zanatsku preciznost koju malo ko ima u današnjici Holivuda. Film istovremeno funkcioniše i kao dokaz trajne vitalnosti autora poput Spilberga, ali i kao tiha naznaka da se jedna velika autorska faza približava svom kraju. Za mene, ovo delo, pre svega, predstavlja rekapitulaciju njegovog stvaralaštva, ali i svojevrsno zaokruživanje kruga jedne izuzetne karijere koja će se teško ponoviti u istoriji filma.

VIDEO: Backrooms - Pregled Filma