Kristina Pirković: Umetnici ne smeju više da budu pasivni

Kristina Pirković rođena je 1991. godine, a diplomirala je na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, na odseku za primenjenu i likovnu umetnost, smer zidno slikarstvo, na kome je završila i master studije. Iza nje su brojne samostalne i grupne izložbe u zemlji i inostranstvu, ali i nekoliko priznanja, među kojima je i pohvala na konkursu Nagrada za crtež iz Fondacije Vladimir Veličković.Na izložbi crteža u galeriji "Haos" slikarka, kako je zabeleženo u katalogu postavke, posetiocima predstavlja "umetnost koja opominje, traži i nudi odgovore na ontološka, suštinska i najvažnija životna pitanja i dileme". Ispitivanje ljudskosti, kroz intimnu "Trilogiju o nevidljivom", kako je i naziv postavke, glavno je obeležje opusa Kristine Pirković, dodaje se, kao i da mlada umetnica uporno, ponekad i brutalno stvara sugestivna dela koja nikog ne ostavljaju ravnodušnim.A Kristina Pirković je, kako priznaje u razgovoru za naš sajt, slikarstvom, maltene, slučajno počela da se bavi... Da nije zakasnila na prijemni za srednju muzičku školu i da je, kako je želela, upisala scenografiju, život bi je, možda, odveo u drugom pravcu...- Imam utisak da je slikarstvo došlo do mene, jer sam tokom srednje škole paralelno išla i u osnovnu mužičku školu, na solo pevanje. Imala sam želju da nastavim u tom pravcu, mada sam osećala da to ipak nije pravi put. I dalje uživam u muzici, ali u ulozi konzumenta, događa se čak i da muzika ima udela u mom stvaranju, da li po pitanju motiva ili osećanja, ali je i te kako prisutna. Potom sam, nakon gimnazije, konkurisala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na smeru scenografija, ali nisam položila prijemni ispit. Tako sam, igrom slučaja, nakon dva meseca položila prijemni na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, na smeru zidno slikarstvo - priseća se likovna umetnica.

Priznaje i da se prvih godina studija osećala kao da je "zalutala" na slikarstvo. Pitamo je šta je prelomilo da je slikarstvo definitivno "kupi"?- Verujem da je slikarstvo oduvek bilo prisutno, odnosno potreba za stvaranjem, a da su povoljne okolnosti to iskristalisale. Osećala sam se kao da ne pripadam tom svetu, da se ne snalazim, i moj plan je bio da nakon prve godine ponovo konkurišem na scenografiji. Međutim, moji profesori Željko Đurović i Jelena Šalinić Terzić su prepoznali taj crtački potencijal, što me je izuzetno ohrabrilo.Na samostalnoj izložbi koja je otvorena pre nekoliko dana u galeriji "Haos" predstavlja crteže nastale u proteklih pet godina, pa koja je to zajednička nit koja ih objedinjuje?- Izloženi radovi obuhvataju crteže na papiru, u pitanju je tehnika tuš pero sa akcentima u boji. S obzirom da je ciklus nastajao proteklih pet godina i da je presečen jednom kombinovanim tehnikama, drugi put uljanim slikama, vidna je različitost u tretiranju samog crteža. Ono što je zajednička nit koja ih objedinjuje i spaja, jeste osećaj melanholije, sputanosti i degradiranosti savremenog čoveka.Sama postavka nosi naziv "Trilogija o nevidljivom", a tim naslovom umetnica se, kako objašnjava, "oslanja" na jedno delo francuskog postimpresionističkog slikara Pola Gogena, nastalo 1897. godine na Tahitiju:- To je Gogenova slika "Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?" Ovu temu o nevidljivom činiocu naših života razložila sam na tri zasebna crteža, čime sam želela da pojačam taj osećaj duboke usamljenosti pojedinca. Ono nevidljivo, nedokučivo malom čoveku o sopstvenom poreklu, o razlogu postojanja i na kraju o nepoznatom konačištu prema kom se krećemo, jeste pitanje u čiju zagonetku upadamo samim rođenjem. Taj fenomen nevidljivog je vrlo intrigantan, dok čovečanstvo od samog svog postanka traga za objašnjenjem - priča naša sagovornica.U svom radu istražuje samo biće i njegovu autodestruktivnu stranu. Pitamo je zato koliko ta brutalnost samoga čoveka tvori uznemirujuće prizore na njenim delima?- Iako moji crteži na prvi pogled izgledaju uznemirujuće, meni nije cilj da šokiram, niti da šaljem opomenu. Vodeći se time da je jedna od brojnih uloga umetnosti upravo to da svedoči o jednom vremenu, moji radovi su u tom smislu zapisi današnjice. Oduvek me je zanimala pozadina, ono što se ne vidi golim okom, uzrok. Nutrinski procesi koji se odvijaju u samom biću i koji nas nagone da delujemo rušilački, što nam kao konsekvencu daje ovaj svet kakav danas jeste, ali čemu je oduvek i težio ako pogledamo unazad - smatra Kristina Pirković.Od početka karijere okupira je tema stradalništva kroz istoriju, što ovako objašnjava:- Živimo u svetu punom destrukcije, kakvim smo ga sami napravili. Moji radovi se oslanjaju na istoriju događaja koji anticipiraju budućnost. Naša stvarnost zadobija nove oblike, o čemu svedoče najsvežiji događaji proteklih godinu dana. Ova poslednja godina je upravo ta posledica koja se očekivano nametnula. Baveći se temom stradanja, kroz najranije radove sam se oslanjala prvobitno na mitologiju, potom i na religiju. Ove dve strukture pružaju jednu prizmu kroz koju čovek može da sagleda svoje najniže strasti, najmizernije nagone, ukratko - može da vidi sebe kao jedno ogoljeno biće, a da opet pokuša da se otrgne tome - tvrdi umetnica, koja u svojim delima ostvaruje i neku vrstu dijaloga sa majstorima likovne umetnosti:- Kada su stari majstori u pitanju, za mene je taj dijalog neophodan. Ne samo sa starim majstorima, već i sa svojim savremenicima. Smatram da umetnost mora da komunicira između sebe, jer jedno proizilazi iz drugog, prethodnog. I samim tim, ta veza je neraskidiva.

Kristina Pirković je članica ULUS-a od 2018. godine. Mnogo se u mesecima za nama govorilo o nezavidnom položaju likovnih umetnika u nas, koji je pandemija koronavirusa samo dodatno pogoršala, a svedoci smo da je u ovom teškom vremenu kultura, bar za državu, poslednja "rupa na svirali"...- Umetnost je u nezavidnom položaju, što nije nikakva novost, s obzirom da je stanje bilo slično i pre pandemije. Nažalost, o tome govorimo kao o nečemu što je postalo sasvim normalno. I pored svega toga, likovni umetnici i dalje stvaraju, galerije i dalje pokušavaju da održe program, svi se nekako prilagođavamo novim okolnostima. Primetila sam da je interesovanje za kulturne sadržaje u toku pandemije poraslo, čak i kod ljudi kojima umetnost ne sačinjava veći deo života, možda i zbog toga što nas je situacija naterala da sadržaje prilagodimo onlajn platformama, tako da budu dostupniji.Svakako, neophodno je da država izdvaja veća sredstva za kulturu, ali je neophodno i da mi, stvaraoci, ne budemo pasivni kada je ovaj problem u pitanju - ocenjuje Pirkovićeva.I dok živimo pod pretnjom novog zatvaranja i stavljanja "katanca" na kulturne institucije, naša sagovornica priča da je veza koju uspostavlja sa publikom na izložbi neophodna:- Ne postoji ništa što može da zameni tu vrstu kontakta. Takođe, sama komunikacija između posmatrača i dela, taj neposredan odnos - od neprocenjive je važnosti, jer jedino tako delo živi. Svet u kom nema okupljanja i u kom je kontakt nemoguć, bojim se da vodi ka još većoj egzistencijalnoj usamljenosti.Na suštinska pitanja koja su lajmotiv izložbe: "Odakle dolazimo; ko smo i kuda idemo", ne daje zaključak, jer, kako kaže, nemoguće je doneti ga:- Dok jedan deo čovečastva odgovore traži u religiji, drugi pokušavaju da stvar racionalizuju, ali nekog univerzalnog rešenja nema. Verujem da se za odgovorima traga čitavog života i da ne smemo sebe lišiti duhovnog, jer okrenuti se suštoj materiji, opipljivom vodi u još dublji besmisao. Na kraju, možda i nije potrebno sve objasniti i razložiti, jer možemo upasti u zamku banalizovanja upravo tih suštinskih pitanja - kaže naša sagovornica, koja posle izložbe u "Haosu" (traje do 9. aprila), nastavlja sa radom:- I ukoliko situacija dozvoli želja mi je da priredim izložbu slika - ulja na platnu, u drugoj polovini godine. Međutim, situacija sa pandemijom je veoma složena, tako da ne vredi previše planirati, i zato je rad na ličnom nivou jedino u šta mogu da se pouzdam - zaključak je Kristine Pirković.