Pariski dani Bate Mihailovića: Morao sam da odem iz Beograda

Kultura 02. mar. 202120:44 > 15:48
Podeli:
Milorad Bata Mihailović Foto:Promo galerija Rima

Po ocu sam Srbijanac, bio je ratnik, a po majci prečanin. Šta je to u meni nomadsko? Ja se selim, jer sam klaustrofobičan, govorio je jedan od najznačajnijih srpskih slikara u 20. veku Milorad Bata Mihailović.

Iz Beograda se Bata Mihailović zaputio, kao i mnoge njegove kolege u Pariz. Ovako je govorio:

„Morao sam da odem iz Beograda, nije tada bilo mnogo reprodukcija, bili smo siromašni u slikarskoj tradiciji… Otišao sam u Pariz da bih nešto video sa osećanjem da ću doći sutra“.

Kompozicija, kombinovana tehnika na papiru kaširanom na platno Foto:Promo galerija Rima

I baš tada kada je otišao u Pariz, inspirisan francuskom prestonicom, stvara brojne radove na papiru. Upravo ti radovi zauzimaju centralno mesto na izložbi, koja će biti otvorena u četvrtak, 4. marta u Galeriji „Rima“. Pored radova na papiru, u okviru postavke biće izložena po prvi put značajna apstraktna slika velikog formata Milorada Bate Mihailovića, kao svojevrsno vezivno tkivo između radova na papiru i slika s početka šezdesetih godina 20. veka.

Milorad Bata Mihailović rođen je 1923. u Pančevu, a 1946. upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, ali već naredne godine napušta školovanje i odlazi sa kolegama u Zadar. Bio je član „Zadarske grupe“, koja se u ono doba, vreme komunističke Jugoslavije pobunila protiv estetskih i ideoloških normi socrealizma. Grupa, u kojoj su, između ostalih, bili Petar Omčikus, Mića Popović, Vera Božičković, Kosa Bokšan, a i sam Mihailović suprotstavljaju se postojećem umetničkom establišmentu braneći međuratne modernističke modele umetnosti, kroz ekspresivni izraz i žanrovski okvir portreta, autoportreta, enterijera, mrtvih priroda i naročito apstraktnih pejzaža.

No, 1951. osniva grupu „Jedanaestorica“, a iste godine ima i prvu samostalnu izložbu u Beogradu, u Galeriji ULUS. A već sledeće godine kreće put Pariza.

„Imao sam dosta godina kada sam došao u Pariz, dvadeset osam godina, to baš i nije malo. Kada sam došao u Njujork, imao sam 40 godina. Možda sam potajno želeo da nastavim život kod nas, na Balkanu. Može da bude. Mislio sam, ima vremena, dolaziću ja u Njujork. Čak mi ni Pariz nije bilo mesto zauvek“, sećao se svojevremeno za RTS.

Kompozicija, ulje na papiru Foto:Promo galerija Rima

Prvim nastupima na pariskoj likovnoj sceni, u Galeriji „Marselj“, knjižari Pola Morijena i 11. Salonu „Populist“ (1953), Mihailović se predstavio radovima u drugačijem svetlu u odnosu na njegove beogradske početke koje je odlikovao figurativni ekspresionizam. Tokom druge polovine 20. veka veka Mihailović živi i stvara u Parizu, a umetnikovo delo, pod uticajem tamošnjeg likovnog kružoka, prolazi kroz intenzivne promene. A Pariz kao važna tačka svoje mesto nalazi na slikama i radovima na papiru. Radove potpisuje francuskom transkripcijom prezimena – „Mihailovitch“ i godinom nastanka, a povremeno dodaje „Paris“ kao odrednicu za pripadnost konkretnom umetničkom podneblju, koje njegovom slikarstvu daje poseban „šmek“.

O specifičnom šarmu Pariza, ovako je govorio jednom prilikom:

„Pariz je ženski grad. Ima jedno gospodstvo civilizacije poštovanja žena. Sećam se kaubojskih filmova još kad sam bio klinac. Kauboj je uspešan ako klopne jednu Francuskinju, sedne s njom na konja, ode u preriju i na kraju se vidi kafana, a ona gazdarica…“

Redovno izlaže na važnim pariskim salonima, sarađuje sa poznatim galerijama u francuskoj prestonici, među kojima posebno važno mesto zauzima galerija „Rive Gauche“. U toj galeriji, pored samostalnih, učestvuje na izložbi akvarela i gvaša sa brojnim značajnim umetnicima, među kojima su: Ernst, Dibife, Mata, Mišo i Jorn (1958). A u drugoj, takođe važnoj galeriji za njega – „Ariel“ učestvuje na postavci gvaša, akvarela i pastela, na kojoj istovremeno izlažu i Hartung, Poljakov, Bitran, Žile i Marijen (1960).

Taj pariski period, koji predstavlja izložba u Galeriji „Rima“, jeste skup do sada neviđenih likovnih elaboracija na papiru u kombinovanoj tehnici srednjih i malih formata i uvertira su u period njegove pune stvaralačke zrelosti.

„Ekspresivno i haotično na jednoj strani, a meditativno i u traganju za najtananijim unutarnjim pokretom“, ovako je, između ostalog, predstavljena izložba u katalogu.

Ali, pored Pariza Mihailović ne odustaje ni od rodne zemlje i Evrope. Učestvuje u samostalnim i grupnim izložbama u Evropi i Jugoslaviji, a o njegovom slikarstvu pišu renomirani jugoslovenski i francuski istoričari umetnosti i likovni kritičari.

„Kad god sam dolazio u Beograd dovodio sam prijatelje da sa mnom dele ovu zemlju. Lepše sam se osećao ovde, pa sam shvatio da je čovek geografsko biće“, pričao je umetnik.

Mihailović je bio jedan od glavnih protagonista nove plastične realnosti i ekspresije zasnovane na intuiciji, čiji je umetnički kredo bio blizak starohrišćanskim mozaicima, Vizantiji i nordijskom ekspresionizmu, najčešće su ovako pisali o slikaru.

„Mogao sam da ne slikam ‘Lobanju’, da ne odem u manastir Krka (1950), da ne stavim ‘Srbiju’ na počasno mesto svoje prve izložbe (1950) i da ne živim na Zapadu, u Parizu od 1952, i lako bi bio lojalan“, rekao je u jednom intervjuu.

Uvek su primećivali da je karakterističan bio njegov energičan i impulsivni potez, uskovitlane kompozicije različitih kolorističkih rešenja…

„Batu je teško sagledavati u detalju, jer se time gubi ona celina, onaj blok iz kojeg je sazdan. Uopšte, rekao bih da je on čovek celine, kadar da nadleti prostor, da ga savlada sveobuhvatnim pogledom“, reči su Dejana Medakovića iz knjige „Zapisi o Bati Mihailoviću“.

Bez naziva, 1962, ulje na platnu, Foto:Promo galerija Rima

Bio je član van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine. Za života je imao oko stotinu samostalnih izložbi širom sveta, a njegova dela se nalaze u muzejima, privatnim zbirkama i društvenim institucijama u zemlji i inostranstvu.

Kao što je o Parizu, u kome je živeo, govorio kao o ženskom gradu, tako je voleo dame, a i one njega. A jedna je obeležila njegov čitav život i bila sam njim do samoga kraja – Ljubinka Jovanović Mihailović.

„Moja Ljubinka, divna slikarka i čovek, nežno biće, čudo od topline…“ – tako je pričao o supruzi.

Preminuo je u aprilu 2011. u pariskoj bolnici „Broka“ u 89. godini.

Velikom novinaru i književniku Milu Gligorijeviću slikar Milorad Bata Mihailović je kazao i ove reči, koje su ostale zauvek zabeležene u knjizi „Ulica Bate Mihailovića: Razgovori o životu i slikarstvu“:

„Svet je jedan, ali jeste i hiljadu stvari istovremeno. U tome mnoštvu i u jedinstvu mnoštva verovatno je njegova suština“.

Komentari

Vaš komentar