Klara, žena koja ruši mit o Jovanu Skerliću

Čitavih osam decenija rukopisi jedne dame čamili su skriveni daleko od očiju javnosti. A daleko su od beznačajnih. Jer, reč je o memoarima dame koja je bila supruga velikana naše književnosti Jovana Skerlića. Švajcarkinja Klara se tek nakon prerane smrti supruga Jovana ohrabrila da "pusti glas" i, na veoma intimistički način otkrije odnose sa mužem, njihove navike, sukobe…Ali memoari "Moj život sa Jovanom Skerlićem" koje je potpisala Slavica Garonja (izdanje Akademske knjige) pružaju uvid i u društveno-političke okolnosti na ovom tlu pred početak Prvog svetskog rata.I dok se do sada u nas tako malo znalo o supruzi Jovana Skerlića tek se sada, zahvaljujući Slavici Garonji, srpskoj javnosti po prvi put predstavljaju intimne crte iz Klarinog života. Nepravedno je bila zapostavljena Klara, inače i sama intelektualka, kako za Nova.rs svedoči autorka knjige, spisateljica i profesorka na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu Slavoca Garonja, kako zbog spleta društvenih okolnosti, tako i zbog same ličnosti njene junakinje:- Klara Skerlić je, nakon Jovanove smrti i Prvog svetskog rata, koji je provela u okupiranom Beogradu kao strankinja, sa ćerkom Ljiljanom-Lili, rano, 1926. napustila našu zemlju, i mada je povremeno dolazila u Jugoslaviju i pre i posle Drugog svetskog rata (i ovu drugu okupaciju je takođe provela kod nas), više nije bila u fokusu većeg javnog interesovanja. Međutim, i dok je živela u Srbiji, pre Prvog svetskog rata, po patrijarhalnim uzusima, bila je u potpunosti podređena dnevnom ritmu rada svoga slavnog muža, i malo je, takođe, bila prisutna u javnosti, što je beogradska čaršija pogrešno protumačila - objašnjava Garonja.

Jovan, "glavoseča"

Međutim, iz memoara se, kako primećuje, jasno vidi da je bila živog i radoznalog duha za nepoznat svet u koji je udajom stupila, i koji je gledala sa simpatijama, ali da joj je ipak, na prvom mestu bio porodični život, u maniru života ondašnje više građanske klase. I ovi memoari će zato biti dragocen prilog privatnoj Skerlićevoj ličnosti, onoj "iznutra":- Upoznajemo Skerlića kao muža. I uveliko se daje njegov mnogostruk i dragocen psihološki portret, nauštrb stereotipa o njemu u istoriji novije srpske književnosti, kao nemilosrdnog kritičara, "glavoseče". Uostalom, njegova supruga Klara ga je najbolje poznavala. Takođe, ovo je i dragocen prilog istoriji privatnog života u Srbiji pre Prvog svetskog rata, u atmosferi uspona građanske elite i demokratije, koja se više nije ponovila.

Ženama, unutar strogih i dugovekovnih patrijarhalnih normi, kako podseća naša sagovornica, nije bilo opstanka, ako se ne udaju. - Klara je kao univerzitetski obrazovana žena (Skerlić i ona su se i upoznali na Lozanskom univerzitetu gde su oboje pohađali nastavu), želela i da doktorira na Kantu, ali, kako sama piše, Skerlić "nije hteo da čeka" sa ženidbom. Time je svu svoju intelektualnu slobodu i duhovni kapacitet žrtvovala braku, tj. kada ju je Skerlić zaprosio, krenula je iz Švajcarske sa njim u malo poznatu Srbiju, potpuno se prilagodivši patrijarhalnim običajima u Skerlićevom domu, gde su još živeli njegov otac Miloš i dve maloletne sestre, koji je nakon smrti Jovanove majke, uveliko propadao - pojašnjava naša sagovornica.

Buđenje zatomljenih intelektualnih potencijala u Klari, kako navodi naša sagovornica, iniciralo je pismo mladog doktoranda Živomira Mladenovića, koji je prvi doktorirao na tezi o Skerliću i uputio joj je pismo u Hag 1938. godine, da bi se potom prepiska "preselila" u Nicu, gde je Klara živela, zamolivši je za nekoliko podataka iz privatnog Skerlićevog života:- Tad su bukvalno "buknula" ova sećanja i za manje od godinu dana, kroz prepisku adresanta i adresata nastali su ovi memoari, kroz koje je Klara pronašla novi smisao života, ali i samoosvešćivanja. No, istovremeno, u tom periodu 1938/39, kada je Živomir Mladenović već preveo njene memoare sa francuskog i kada je trebalo da budu objavljeni u njoj je prevladala svojevrsna autocenzura - da li je rekla previše, napisala nešto što nije smela, da li ruši mit o Skerliću… Tako je stopirala već gotove memoare, spremne za štampu, a uskoro je počeo i Drugi svetski rat i rukopis je ostao u posedu Živomira Mladenovića, potom i njegove porodice.

Život u "zlatnom kavezu"

Slavica Garonja je, zahvaljujući ljubaznosti ćerke Mladenovića, dr Jelene Raković, dobila ponudu da memoare priredi za štampu i objavi. A na pitanje kako tumači to da je posredi dama intelektualka, koja je poticala iz ugledne švajcarske porodice, a živela u senci velikog muža, "u zlatnom kavezu" i tek se kroz ove memoare izborila za svoj glas, naša sagovornica naglašava da Klara Skerlić spada u još neosvešćene ženske glasove u književnosti, kako evropskoj, tako i u našoj:- I da nije bilo inicijative Mladenovića, ovi memoari nikada ne bi ni nastali. Skerlić, kao porodičan čovek, nije odstupao od ovog, tad uobičajenog patrijarhalnog principa, pa iako je oženio ženu-intelektualku, njen život se nije razlikovao od žena iz tadašnjih "boljih kuća", ali ipak, samo domaćica. Doista, u "zlatnom kavezu", Skerlić joj, recimo doduše, suptilno nije dozvolio da radi u gimnaziji, imala je služavku i gotovo sve vreme u samoći posvećivala detetu, jer je Skerlić imao isuviše obaveza. A uveče, umesto izlaska u pozorište, ili na salonska druženja, Skerlić je pisao - i Klara priznaje da je i sama odustajala od svojih želja za zanimljivijim društvenim životom, jer Jovan sutradan nije bio ni za kakav rad ukoliko bi negde ipak, izašli.Stoga ovi memoari predstavljaju Klarin osvešćeni glas, u koje unosi, sem mnoštva anegdota iz Skerlićevog života i svoje filozofske reminiscencije, a ponekad i proročke uvide u civilizacijski sunovrat sa novim tehnologijama. - No, činjenica da nije na kraju dozvolila da se memoari objave, govore da taj proces u njoj, ipak, nije bio dovršen - smatra naša sagovornica.

Sve tegobe na Skerlićevim plećima

I na kraju Slavica Garonja otkriva koji su je "pronalasci" najviše zaprepastili dok je radila na knjizi:- Zapanjilo me je, kroz Klarina veoma iskrena svedočenja, stanje u Skerlićevoj porodici, u koju je udajom stupila. Neverovatna je količina porodičnih problema koji su ne samo zadesili, nego i pratili Skerlića, tokom čitavog njegovog tegobnog životnog puta, od gimnazije i smrti majke, preko univerzitetskih studija u Lozani i Parizu, koje je sam finansirao i sirotovao, besomučno učeći pred zacrtanim ciljem, do situacije u kojoj je porodica bila kada se oženio i kada se, takoreći, egzistencija svih njenih članova svalila na njegova pleća "tad mladića od 25 godina", kako navodi Klara. I pod tim opterećenjima, nakon porodičnog bankrota, smrti oca, potom i starije sestre Jelene, nakon jednog ljubavnog skandala, za samo 12 godina intenzivnog rada i 11 knjiga, od 25. do 37. godine, do svoje prerane smrti, uprkos svemu - uradio je toliko za srpsku kulturu - govori o čoveku, u čiju čast je ustanovljena i nagrada Jovan Skerlić naša sagovornica.U najpotresnije stranice ovih memoara spada opis Skerlićeve smrti, kojoj je Klara bila jedini i neposredan svedok:- I da ništa drugo nije napisala, ovaj deo memoara predstavlja istinsko uzbudljivo i trajno literarno štivo - zaključak je Slavice Garonje.Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortibeogradskeadresesrpskihpisacadzplatf-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2120186"]