Daleko od toga da mislim da sam neko i nešto. Ja sam trenutno samo skretničar. Moje je da prepoznam velikane dok to nisu, u smislu afirmacije, i da se potrudim da na što bolji način novoj publici približim, ako hoćete i nametnem, nešto za šta mislim da je stvar opšte kulture a tiče se domaće i inostrane filmske umetnosti.
Razgovarali: Miona Kovačević i Milojko Božović
Fest je, kako je više puta ponovljeno, bio poslednji festival koji je održan u fizičkom obliku pred koronu i prvi koji je, u širem regionu, nakon ukidanja restriktivnih pandemijskim mera održan u istom formatu – u bioskopskim dvoranama sa publikom.
O važnosti vraćanja filma u bioskope često su govorili gosti festivala, i domaći i inostrani, izražavajući veliku zahvalnost organizatorima i čestitajući im na hrabrosti. O svim tim specifičnim okolnostima održavanja 49. Festa, dva meseca kasnije u odnosu na tradicionalni termin, ali i selektovanja filmova, kao i o izazovima koje će doneti sledeće, jubilarno izdanje, razgovarali smo sa umetničkim direktorom Jugoslavom Pantelićem.
Na završnoj konferenciji za medije rekli ste da je prošla godina bila loša za mnogo toga ali da je, kada se radi o filmu, ona bila dobra. Možemo li zaključiti da ste zadovoljni 49. izdanjem Festa?
– Prošla produkciona godina je zaista bila dobra i lagao bih kada bih rekao da je preda mnom bila muka da izaberem filmove. Ako već možemo da govorimo o nečemu što ne izaziva preterano zadovoljstvo, to je što sam se lišio ne malog broja filmova iz šire selekcije, ali, kako je vreme prolazilo i kako smo od februara stigli do maja, prosto je bilo neophodno povesti računa o aktuelnosti.
Ne mogu da kažem da mi nije prijalo ovo majsko izdanje festivala. No, apstrahujmo nedostatak snega i hladnoće i minusa i fokusirajmo se na ono što je najbitnije, a to su novi filmovi i otkrivanje novih autora, i mislim da smo toga imali. Ovogodišnji Fest jeste specifičan u odnosu na ranije ali ni po čemu kvalitativno nije zaostajao.
Šta mislite, kako će izgledati filmska ponuda za 2022? Za nama je pandemijska godina u kojoj je produkcija bila znatno siromašnija nego obično?
– Koliko god čudno izgledalo, to je za mene veći izazov. Ima toliko filmova koji se u toku godine, pa i u ovakvim okolnostima, snime na planeti i koji zaslužuju da budu viđeni da me na jedan perverzan način raduju sve restrikcije. To mi omogućava da dragulje tražim u onim, neću reći malim kinematografijama, dokle možda ne bih stigao da je ponuda uobičajena.
Mislim da sve te stvari evolutivno profilišu Fest u nešto što on i treba da bude, a to su otkrića i nove tendencije, pri čemu mislim na takmičarske programe. To je nešto po čemu mi, koji se malo više interesujemo za svetski kinematografski trenutak, pamtimo produkcione godine. Ja ću pre zapamtiti festival po nekom novom autoru koji je promovisan na njemu nego po filmu koji je prikazan a dobio je Oskara.
Da li ste na trenutak barem pomislili da održavanje festivala u proleće, bez snega i otežanog saobraćaja, bude trajno rešenje?
– Nije retko čuti da je baš lepo što se Fest održava u ovo doba godine ali standardni termin je nešto što je karakteristika festivala i tu ne treba ništa dirati. Sigurno da je lepo i u leto, ali Fest je, ipak, zimski festival i mislim da tako treba i da ostane.
Da li je otežavajuća okolnost to što sada imate dva i po meseca manje za selektovanje filmova za sledeći Fest?
– Moj posao praktično ne prestaje. Slušate, gledate, očekujete, u kontaktu ste sa rediteljima i producentima šta je novo, šta je snimljeno. Mene čak i ta situacija veseli. Ne mislim ni da mi otežava posao sve veći broj filmskih festivala kod nas. Naprotiv. Čini ga kreativnijim i daje mi mogućnost da u raznim programskim celinama plasiram što je moguće više filmova koji zaslužuju da budu pred beogradskom publikom. I postojanje striming platformi i sve ostalo, blago usmeravaju Fest ka onome što je i bila moja zamisao 2015. kada sam došao na mesto umetničkog direktora. Sve te, uslovno rečeno, otežavajuće okolnosti su, zapravo, prednost jer moja programska vizija Festa je upravo ovakva.
Uporedo sa funkcijom umetničkog direktora i selektora Festa, vršite i funkciju direktora Jugoslovenske kinoteke. Kako uspevate da pomirite te dve „ličnosti“?
– Ja sam sve to što radim ili barem jedan deo mene. Mogu da stavim znak jednakosti između neke svoje dve osobine ili dva pogleda na svet, društvo, stvarnost… Ako se prebacimo na svet filma, onda bi od svih filmskih poslova najjednostavnije za objasniti bio posao glumca koji na pitanje „Kako ste izveli tu ulogu“, kaže „Ali ja sam, dok smo snimali, bio taj lik“, a taj lik može da bude i istorijska ličnost i neki savremenik i službenik i sportista…
Sve to ja nosim u sebi i pristalica sam toga da, ako me pitate da li je ovaj zid zelene boje, ja ću reći, „da“ ali ne bih opovrgao ni vaše mišljenje ukoliko ste stanovišta da je to pre siva boja. I ne bih rekao ništa što ne mislim, jer ja zaista ne znam da li je ovo zeleno ili sivo.
Reklo bi se da kod vas nema sujete, čak ni kada neko drugi preuzme zasluge za ono što ste vi uradili?
– I mene iznenađuje da je nemam ali daleko od toga da ne znam šta je ili da nisam bio sujetan. Primetio sam, međutim, da je u nekom trenutku kod mene došlo do revizije sistema vrednosti i to ne samo kada je o poslu reč. I znam tačno kako je nestala: toliko okruženje sujetnih je učinilo da mi se zgadi i onda sam, verovatno podsvesno, odlučio je anuliram u sebi koliko god je moguće.
Da li ste primetili da ste, kada ste imenovani na obe funkcije, možda bili malo i potcenjivani a da vam sada prilaze sa hvalospevima? Kako ste se nosili sa tim?
– Kad sam bio urednik Filmskog programa Studija B mislio sam da znam više o filmu nego danas. Primećujem da se kod nekih ljudi promenio odnos prema meni. To se desilo relativno davno, kada sam za neki intervju odgovarao na pitanja o profesionalnosti, životu, umetnosti… Ispod tog teksta je ostavljeno brdo komentara, među kojima je dominirao stav kako sam ja te odgovore odnekud prepisao i kako su oni – komentatori – čuli već negde ta razmišljanja ali ne mogu da se sete kada je i ko to rekao. Naravno da nisam prepisao ali sam, prosto, u tom viđenju prepoznao kakav stav o meni ima neko ko me lično ne poznaje. Tada sam uzeo da razmislim i to je osećanje koje je probudilo ovo vaše pitanje, tako da znam na šta mislite. Neretko se dešava da ljudi sada dođu pa mi kažu tako nešto, ali ja ih uvek prekinem, ne zato što sam suviše siguran u sebe, već sam užasno tužan što prepoznajem da ono „Bože, hvala ti što sam čitavog života bio okružen boljima od sebe“ neću moći da naručim za svoju nadgrebnu ploču. Daleko od toga da mislim da sam neko i nešto. Ja sam trenutno samo skretničar. Moje je da prepoznam velikane dok to nisu, u smislu afirmacije, i da se potrudim da na što bolji način novoj publici približim, ako hoćete i nametnem, nešto za šta mislim da je stvar opšte kulture a tiče se domaće i inostrane filmske umetnosti.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare