2
Ja se nadam da ćemo se još jednom sresti. Ja sam vaša budućnost, uzvikuje Dragan Nikolić na kraju kultnog filma ovdašnje kinematografije "Mlad i zdrav kao ruža" Jovana Joce Jovanovića.
Te reči mlađanog prestupnika Stevana, odnosno Stiva, kojeg igra Gaga Nikolić, bile su tako proročke…
Ako nekom nije jasno zašto – evo razloga: taj Stiv se bavi „pozajmljivanjem“ kola i iskorišćavanjem devojaka, no počinje i da ubija. Ubrzo postaje jedan od šefova beogradskog podzemlja, ali i medijska zvezda koja se „kupa“ u novcu, a pride sklapa dil s policijskim inspektorom. Ne liči li to na sve potonje „kriminalne zvezde“, kakvi su bili Arkan, Knele, Legija?
– Kažu da su svi moji filmovi proročki, a ja sam ih samo snimao istražujući stvarnost. Istraživao sam, i uvideo da se „prava“ stvarnost umnogome razlikuje od ideološki nametnute slike stvarnosti – govorio je svojevremeno za „Novosti„ reditelj Jovan Joca Jovanović, koji je preminuo juče u 83. godini.
Film „Mlad i zdrav kao ruža“, snimljen pre 51 godinu, toliku je halabuku izazvao pre tačno pet decenija da je prikazan samo dva puta – u Puli i Studentskom kulturnom centru, da bi potom bio bunkerisan. Komentarišući tada „nezvaničnu zabranu“ filma i napade da je to ostvarenje „atak na moral“, iako govori o ljubavi i samoći, Jovanović je početkom 1972. magazinu „Sanja„ priznao da ga buka ne uznemirava:
– Svaki od mojih filmova je doživeo sličnu sudbinu, da bude dugo diskutovan, izaziva polemike i oprečna mišljenja. To me čak i raduje. To znači da sam svaki put iznova načeo aktuelnu temu, temu o kojoj malo ko od mojih kolega želi da otvoreno priča. U filmu „Mlad i zdrav kao ruža“ ima i golotinje, ali taman onoliko koliko postoji i u životu. Ni slike više! Nisam bežao od nagih tela, jer bi to bila jedna vrsta straha od istine o čoveku.
Kada je posle 35 godina film izvađen iz bunkera i prikazan na Festu 2006. postavši jedno od najgledanijih ostvarenja na ovoj smotri Jovanović je prokomentarisao tada da se sve najbolje što sadrži američki film nalazi u njegovom ostvarenju, s obzirom da je rađen na iskustvu i vrlinama klasičnog holivudskog filma i istraživačkog novinarstva:
– Zanimljiv je naročito zbog Dragana Nikolića, koji je ostvario najbolju ulogu u karijeri, odigravši mladog kriminalca. On izgleda bolje nego bilo koja savremena američka zvezda. Film je snimljen je 1971. godine u vreme jednoumlja, golih fraza i ideološke konstrukcije stvarnosti, kada je u Srbiji i Jugoslaviji državna bezbednost regrutovala kriminalce za društveno koristan rad, kao ubice. Tako je Arkan počeo, a mnogi imaju asocijacije na Arkanovu mladost gledajući ovaj film. Glavni junak kaže na kraju filma „Ja sam vaša budućnost“, a to se ispostavilo se kao savršeno tačno – rekao je Jovanović tada za „Glas javnosti“.
Kritičari su podsećali da je u tom ostvarenju prvi put Titov govor upotrebljen s elementima komedije, i da je prvi put kriminalac glavni junak, koji čak drži konferenciju za novinare u hotelu „Jugoslavija“.
– Jedna zagrebačka kritičarka je napisala da je to „kemp treš estetika“ i da je to „pank pre panka“, što je u Jugoslaviji u to vreme bilo nezamislivo. Snimljen je iz ruke i u odnosu na njega „Paklena pomorandža“ i „Blow up“ krajnje su akademski filmovi. Konačno, predstavlja anticipaciju kriminala koji je danas zavladao na ovim prostorima, a rodio se u krilu socijalizma. Znate, to je bio drzak film, ali to je zato što je u osnovi svaka istina drska. Svet građana i malograđana je svet cenzurisanih ljudi – isticao je Jovanović u razgovoru za „Portal novosti„.
Prisećao se tokom Festa 2006. godine, kada je ovo ostvarenje za tri dana videlo više od 18.000 ljudi, i saradnje s Nikolićem, istakavši kako je naš glumac daleko bolji od Alena Delona. Takođe i da je Dragan Nikolić dolazio kod njega kući, gde su probali za kuhinjskim stolom po principima Stanislavskog i Lija Strazberga, kao i da je košulju sa engleskom zastavom koju glumac nosi u filmu kupio sam reditelj kod Pravnog fakulteta.
– Dragan Nikolić je prošao kroz ozbiljne treninge istočnjačkih borilačkih veština spremajući se za ovaj film – govorio je Jovanović, opet napominjući da je taj film proročanstvo o kriminalnoj sadašnjosti Srbije.
Kadrovi iz ovog filma iskorišćeni su pre desetak godina za potrebe video spota grupe Zemlja gruva za pesmu „U opasnosti“, kojim su članovi beogradskog benda želeli da daju omaž velikom filmskom stvaraocu, profesoru, reditelju, teoretičaru, montažeru Joci Jovanoviću.
A pre „Mladog i zdravog“ snimio je 1967. „Izrazito ja“ kojeg su Stiven Spilberg, Endi Vorhol i Piter Bogdanovič proglasili najboljim stranim ostvarenjem u svim žanrovima na festivalu u Njujorku.
Prisećajući se svog dokumentarca „Revolucija koja teče“ iz 1972. istakao je da se bavio „običnim ljudima sa Banije i Korduna, među kojima je bilo dosta prvoboraca NOB-a“:
– Pokazao sam te ljude koji ne veruju hrvatskim političarima u vreme tzv. maspoka i taj je film bio zabranjen 18 godina jer „narušava međunacionalne odnose i ideju bratstva i jedinstva“. Film je pokazao da je bratstvo i jedinstvo bila fraza i da je ispod toga bilo zaista ozbiljnih političkih problema – istakao je Jovanović, a pominjući film „KOLT 15 GAP“, što je skraćenica za sintagmu „kupim otpatke ližem tanjire 15 godina aktivno pasivno“, naglasio je da je to priča o priprostom radniku koji veruje u komunizam i ideje socijalne jednakosti:
– Zbog tih ideja direktori preduzeća ga proglašavaju ludim i izbacuju s posla. Ja zatičem svog junaka kako luta između psihijatrijskih ordinacija u kojima mu tiho šapću da nije lud i zavoda za zapošljavanje na kojem nikada neće naći novi posao. I to je bila sudbina radničke klase, koja je danas došla do dna. Petsto hiljada ljudi danas je u Srbiji gladno, a to nije od juče.
Bio je stava da se socijalizam pretvorio u kič, a podsećajući da su ga okarakterisali kao „Vizentala Titovog režima“ ukazao je da je samo „iznosio neugodne istine koje drugi nisu smeli da kažu“.
Kao s „Mladim i zdravim“ prorekao je stanje u društvu, kako je smatrao, i s ostvarenjem „Narkomani“ iz 1976:
– To je priča je o dilerima i džankijima u Centralnom zatvoru u Beogradu, koji je primarno bio sagrađen za informbiroovce. Na jednom tako strašnom mestu jedan od narkomana mi kaže: “Droga će pobediti”. Pa zar to nije istina današnjih društava?
Temom narkomanije ponovo se pozabavio u filmu „Pejzaži u magli“ iz 1983. Život narkomana u Beogradu osamdesetih godina doneo je kroz prizmu maloletne učenice, koja bežeći od problema s roditeljima i u školi, „spas“ pronalazi među grupom narkomana. U filmu igraju Anamarija Petričević, Ljubomir Todorović, Tihomir Arsić, Milena Zupančič, Rade Šerbedžija, Bata Živojinović…
Kada je na poziv Jugoslovenske kinoteke Jovan Jovanović napravio izbor filmova koji su mu obeležili život, među naslovima su bili „Pandorina kutija“, „Divljak“, „Trijumf volje“, „Nijagara“, „Noć i grad“, „Ubice“, „Carstvo čula“. Obrazlažući svoj izbor za mesečnik Kinoteke prokomentarisao je da je svaki filmski doživljaj specifičan i da je film na ekranu samo podsticaj za subjektivni svet gledaoca.
– Holivud kao „genijalni sistem“ (Andre Bazen) koji se bazira na industrijskoj proizvodnji filmova, izmenio je koncept autora u Evropi. Taj način snimanja filmova omogućio je producentu da u svim fazama filma kontroliše tok realizacije. Producenti su odgovorni za kvalitet filma, reditelj je čovek koji se uključuje samo u fazi snimanja. Među autore filmova možemo uključiti, osim producenata i reditelja, i scenariste, snimatelje, a naročito velike filmske zvezde koje svojim prisustvom omogućavaju otelotvorenje arhetipskih junaka. Tako je Luiza Bruks autor filma „Pandorina kutija“, Marlon Brando autor „Divljaka“, Merilin Monro „Nijagare“, Orson Vels, Džozef Koten, Alida Vali i Trevord Hauard „Trećeg čoveka“.
A osvrćući se na sve kontroverze oko „Trijumfa volje“ Leni Rifenštal ukazao je da je posredi neshvatanje prirode filmskih kadrova:
– Ukoliko taj film gledamo s literarnim mentalnim sklopom i ideološkim opštim mestima, nećemo ga razumeti, pošto perceptivne navike i perceptivne inhibicije sprečavaju da uočimo činjenicu da filmska kamera psihoanalizira snimljena bića, jezik tela, mimike, gestova i ukupnog neverbalnog ponašanja Adolfa Hitlera, njegovih saradnika i mase manipulisanih podanika. „Trijumf volje“ nije nikakva nacistička propaganda već suptilna i subverzivna analiza funkcionisanja totalitarnog sistema slično analizama Eriha Froma u knjizi „Anatomija ljudske destruktivnosti“. Svi totalitarni sistemi funkcionišu onako kako je to prikazano u filmu „Trijumf volje“.
Nije baš imao najpozitivnije mišljenje o jugoslovenskom crnom talasu, istakavši da su ga činili ljudi koji nikako nisu bili protivnici komunističkog režima:
– Crni talas su, između ostalih, predstavljali Žika Pavlović, Saša Petrović, Želimir Žilnik i Dušan Makavejev, dakle ljudi koji su bili apsolutno protežirani do sednice u Karađorđevu. Kakvi su to disidenti ako je Makavejev bio član cenzorske komisije za film, a Saša Petrović profesor na akademiji, član svih filmskih foruma i snimao film za filmom? Crni talas je pušten niz vodu u trenutku obračuna sa srpskim liberalima, ali sve je to bilo mutno, u čemu je umetnost celo vreme plaćala ceh politici – ocenio je za „Portal novosti“.
Ništa lepo nije imao da kaže ni o Veljku Bulajiću, kojeg je nazvao autorom propalog režima:
– Veljko Bulajić je u Jugoslaviji pravio operetne partizanske filmove i na tome napravio karijeru, a posle pljuvao po toj istoj zemlji.
Smetalo mu je što se na FDU ne predaje nacionalni film, jer je tu bilo, po njegovom stavu, sjajnih dela, poput „Karađorđa“ i „S verom u Boga“ Mike Popovića, ili naslova Žike Mitrovića:
– Izgubljen je šezdesetih jedan pogled na film. Ta velika mistifikacija takozvanog autorskog filma ili kasnije pogrešno nazvanog crni talas, jedna je velika zabluda. Srpski film pedesetih godina se konstituisao, pokušao je da bude industrijski. Znate, da bi imali zdravu kinematografiju, ona mora da bude industrijski organizovana… To je sve nestalo dolaskom takozvanih autora, koji su bili čisti diletanti. Jer pazite, niko od njih nema filmsko obrazovanje. Saša Petrović nema filmsko obrazovanje, Žika Pavlović nema filmsko obrazovanje, studirao je primenjenu umetnost, ovaj je studirao istoriju, Makavejev je psihologiju… To su amateri koje su doveli na film. Diletantizam je bio maskiran takozvanim eksperimentom, pri čemu su oni maniristički prenosili zapadne modele od Antonionija, Godara… Hoću reći da film šezdesetih nije bio logičan razvoj srpskog filma iz pedesetih, razvoj žanra, nego je bilo jedno snobovsko, manirističko kopiranje stranih uzora. I tada su uništeni svi standardi koji su poznati. Praktično se film sveo na manufakturu – smatrao je Jovanović.
I ta, po sineastinom stavu, pogubna politika ostavila je trajne posledice, naročito u domenu dramaturgije:
– Dramaturgija tih filmova je očajna. Drugo, i bitno: svi ti filmovi su neka vrsta zakasnelog neorealizma, naročito filmovi Žike Pavlovića. Snimaj sad, moj mladi reditelju, oni govore, oni snimaju filmove koji liče na život i tako dalje. To je velika zabluda filmska, to je elementarno nepoznavanje filmske fikcije. Umberto Eko, u knjizi koja je prevedena ovde, koga ja citiram i na osnovu koga držim predavanje, piše: „Film nije čudesno oživljavanje fizičke stvarnosti, film je sistem znakova koji se konstituiše repertoarom kodova i mrežom označitelja“.
Tištilo ga je i to što je srpska kinematografija jedina u istoriji filma „čiji autori od devedesetih godina izbegavaju da prikažu na filmu srpsku dramu i tragediju“:
– Ti filmovi su, što kaže jedan takozvani reditelj ovde, politički korektni.
Govoreći o stanju u našem društvu primetio je da je naš najveći neprijatelj takozvana pseudoelita, tačnije srpska pseudoelita svih mogućih boja, dodajući:
– Mi nemamo, praktično, elitu. Viziju budućnosti neke zemlje daje elita. Ako imate pseudoelitu, vi ste praktično izgubljeni!
Bonus video: Orson Vels, gospodar scene i filma
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
