Sledećeg meseca, poslednjeg dana u godini, legenda filma Entoni Hopkins puni 84 godine. Tim povodom dao je intervju za britanski "Gardijan" u kojem se prisetio svog detinjstva, oca, dede za kojeg je bio jako vezan, snimanja "Hanibala", "Upoznajte Džoa Bleka", "Oca", ali i najnovijeg "Vreme Armagedona".
Hopkins, rođeni Britanac, od sredine 1970-ih, živi u SAD, a ova zemlja mu je bila na umu od detinjstva:
– Sa svoje obale bih čuo kataklizmične vesti i pomislio bih u sebi: „O Bože, kakvo mesto!“ Kenedi ubijen. Osvald je ubijen nekoliko dana kasnije. Pre toga, sukob Kenedija i Hruščova. Bio sam glumac u pokrajinskoj republici. Moj otac je rekao: „Ako bomba padne, nećemo znati mnogo o tome. Mi smo ti koji ćemo morati da trpimo posledice ovde u Velsu.“ Nekoliko nedelja kasnije otišao sam da ga vidim. Rekao je: „To nije bilo ništa. Godine 1939, kada si bio beba, Nevil Čemberlen je objavio rat najmoćnijoj vojnoj mašini ikada. Šest godina kasnije, Hitler mu je razneo mozak“. Njegova poenta? – Preživljavamo – seća se bard glumišta.
Ova tema je relevantna jer je povod intervjua bio i razgovor o Hopkinsovom novom filmu „Vreme Armagedona“ Džejmsa Greja koji u bioskope stiže u decembru i prati jevrejsku porodicu u Bruklinu 1980. Entoni igra dedu glavnoj junaka, dvanaestogodišnjeg dečaka. Scenario je pisan o Grejevom dedi po ocu, a prva ideja za ulogu bila je Robert de Niro. Kada to više nije bilo moguće, Grej je promenio scenario govoreći o svom drugom dedi, a Hopkins je bio prvi izbor. Sam naslov aludira na apokaliptične naklonosti budućeg predsednika Ronalda Regana, kao i na pesmu Kleša „Armagideon Time“, ali takođe nagoveštava egzistencijalni strah koji je prožimao ljude veći deo te decenije i koji se u poslednje vreme vratio u velikim količinama.
Na pitanje novinara „Gardijana“ da li, s obzirom na aktuelno stanje u svetu, film smatra pravovremenim, Hopkins odgovara:
– Da li mislim šta? Pravovremeno? Kako to misliš? Dozvolite mi da to kažem ovako. Svidela mi se Džejmsova vizija prošlosti. Amerika je prošla kroz toliko promena da im se gube konci. Sećanja i memorija se lažno igraju sa nama. Nikada nije sve uvek tačno ili apsolutna laž. Dobijate samo neku vrstu sekvence snova. Ali, ja imam prilično dobro pamćenje – kaže glumac.
Kada razmišlja o dolasku u SAD ranih 1970-ih, Votergejt mu se najjasnije nazire u glavi. U to vreme je bio u Londonu, spremajući se da ode u Njujork da bi se pojavio na sceni u čuvenom komadu „Equus“.
– Slušao sam vesti iz Amerike i pomislio: „Bože, uskoro ću doći tamo“. Kada sam stigao, prodavnice su prodavale Niksonove maske. Ostao sam u Algonkuinu. Sećam se da sam gledao u svetlost i nebo i pomislio: „Ovo je Amerika!“ Ne znam šta je to bilo. Svetlo svojstveno samo toj zemlji. Osetio sam nostalgiju. Često pričamo o dobrim starim danima, ali, oh, ne znam. Dobra stara vremena, loša stara vremena, život ide dalje. Samo sam došao ovde i ostao sam. Ja sam zaista i dalje lutalica – priznaje melanholično Hopkins.
Među brojnim figurama iz stvarnog života u njegovoj filmografiji (uključujući Pikasa, Hičkoka i papu Benedikta), igrao je i Niksona (u filmu Olivera Stouna iz 1995.) i Hitlera (u TV filmu Bunker iz 1981), zasluživši nominaciju za Oskara, za prve i osvajanje Emija za druge.
– Producent, mlad momak, prišao mi je na setu i rekao: „Možete li da učinite Hitlera manje ljudskim?“ Rekao sam: „Ne, jer je bio čovek“ – seća se, dodajući da je bio veoma iznenađen što mu je Oliver Stoun ponudio ulogu Niksona:
– Oliver mi je rekao: „Čitao sam tvoje intervjue i mislim da možeš da ga igraš.“ Pitao sam: „Šta, misliš da sam lud i paranoičan?“ Odgovorio je: „Da, sve te stvari.“ Uskočio sam sa obe noge!
Pored Stouna, sarađivao je sa rediteljima kao što su Stiven Spilberg (u Amistadu), Dejvid Linč (Čovek slon), Frensis Ford Kopola (Drakula Brema Stokera), Džuli Tejmor (Tit) i Vudi Alen (Upoznaćete visokog tamnog stranca), a na pitanje šta on traži od reditelja, veli:
– Volim da radim sa pametnim ljudima, koji se ne pretvaraju da su Bog. Oni su radni ljudi kao i svi drugi. Ne idem na set da bih pokušao da dominiram. Moj način je da uvek pitam: „Mogu li ovo da probam? Da li vam to radi?“
Njegova supruga Stela režirala je pre nekoliko godina film „Elyse“ gde je igrao psihijatra.
– Zapovedala mi je, ona jeste i ona je mogla – kroz smeh kaže Hopkins.
Posebna naklonost je, kako ističe, rezervisana za pokojnog Džonatana Demija, koji ga je odabrao za kultni film „Kada jaganjci utihnu“ i ulogu Hanibala Lektera.
– Ne znam zašto me je Džonatan izabrao, ali mi je verovao. Pao bi od smeha jer je mislio da sam nečuven. Moja ideja je bila da Lekter već stoji u svojoj ćeliji kada mu FBI pripravnica Klaris Starling (Džodi Foster) prvi put priđe. „Može da je namiriše“, rekao sam Džonatanu, a on mi dobacio: „O, moj Bože. Stvarno si čudan, Hopkinse!“
Prisetio se i kada je bio „glavni problem“ na setu fantastične drame „Upoznaj Džoa Bleka“ iz 1998. sa Bradom Pitom u glavnoj ulozi:
– Marti Brest, reditelj, divan čovek, ali on bi radio snimak za snimkom. Nikad nisam znao zašto. Jednog dana sam mu rekao: „Nemam još mnogo života. Možemo li završiti scenu?“ Bilo je ludo. Rekao bi: „Još jedan.“ A, ja bih odgovorio: „Ne, sada idem kući, umoran sam.“ Bred je možda mislio da mi je malo teško. Ali, bio sam ubeđen da nikada nećemo doći do kraja – iskren je glumac.
Prema rečima novinara „Gardijana“, Hopkinsov um skakuće svuda dok razgovaraju, prisećajući se detinjstva kako je pratio svog oca, a zatim je ponovo govorio o „Vreme Armagedona“. Ipak, jedna reč koju stalno ponavlja je „lako“. Napraviti „Oca“, razornu emotivnu priču Florijana Zelera o mentalnom kolapsu čoveka sa alchajmerom, bilo je „mrtvo lako“, uprkos temi.
– Nisam uradio ništa, zaista. Rekao sam „da“ tome, i Olivija Kolman je postala moja ćerka. Trudim se da ne zabrljam sve mešanjem. Potrebno je uveriti se da je ketering dobar, da se nađete negde udobno na setu i da ne naletite na nameštaj. Gluma postaje lakša kako starite. Prestanete da budete umišljeni zbog toga – kaže Entoni Hopkins.
Ističe, da još nije gledao „Vreme Armagedona“ i da ne žuri da se vrati u bioskop:
– Ovaj Covid biznis se ponovo vratio. Ne krijem se, ali u mojim godinama ne želim da rizikujem.
Svaki dan je za klavirom („Svirao sam jutros, Rahmanjinova“) i često slika u svom studiju; njegova umetnost je izlagana širom sveta.
– Verovatno ću nešto da uradim danas popodne – kaže on vedro.
Međutim, razgovor o „Vremenu Armagedona“ je, međutim, probudio razne uspomene, te dodaje:
– Čovek koga igram je veoma sličan mom dedi po majci. Bili smo strašno bliski. Dao mi je veliko samopouzdanje da nastavim sa životom. Dok sam snimao tu jednu scenu koja predstavlja neizgovoreno zbogom između Pola i njegovog dede, osetio sam da se uplela i moja sopstvena prošlost i da je živo prisutna. Na nebu je bila ona melanholična američka svetlost. Nosio sam kaput, moj lik je umirao. Pomislio sam: „Ovo je moj deda“ – emotivno će Hopkins.
Opisujući svog dedu rekao je da on nije bio maneken ali da je postojao određen prkos i sujeta.
– Košulja i kravata. Gledao je sebe u ogledalo i pažljivo sve nameštao. Poslednji put sam ga video 1961. Zajedno smo popili piće u hotelu „Grand“ u Port Talbotu. Hteo sam da idem dalje, dobio sam stipendiju i sve to. Ustao sam da odem, a deda je rekao: „Zašto ne dođeš na ručak? Spremio sam neku finu ribu.“ Odgovorio sam: „Ne, moram da idem.“ Otišao sam i okrenuo se, a on mi je mahnuo sa stola. Bio je sunčan dan i to je bio poslednji put da sam ga video – setno je ispričao Hopkins.
Nakon kratke pauze dodao je da je deda umro nekoliko meseci kasnije.
– Do danas osećam žaljenje. Razmišljam: „Zašto nisam ručao s njim?“ Ah, bio sam previše zauzet. Premlad. A sada ga nema. Ta sećanja ostaju sa vama. Ne shvatamo bol u životima ljudi. Starost i sve to – kazao je, a onda, nakon plime melanholije, nonšalantno dobacio:
– Samo sam zahvalan što sam živ i što mi još uvek daju poslove. To me čuva od nevolja, zar ne?
Bonus video: Karl Malden – jedini srpski glumac dobitnik Oskara
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar