0
Lako je šovinistima - oni udare svoju bedastu, besmislenu, nepismenu, svakog značenja lišenu, etiketu „autošovinista!“ onom ko ih uznemirava u njihovom šovenskom spokoju, pa su neko vreme rahat: rekoše-pljunuše, pa zalepiše.
Nevolja je, međutim, u rđavom sastavu njihove pljuvačke. Slabo i kratko drži etiketu. A i etiketa je slaba. Nema, naime, nigde tog neologizma, osim kod Engleza, oni „autošovinistima“ nazivaju one koji mrze bicikliste u saobraćaju. Treba li podsećati na vic o Jevrejima i bicklistima, to opšte mesto duha negacije iz kog se porađaju nacionalizam, šovinizam, svakovrsna rasna i verska netrpeljivost?
Ko zna, možda i treba: naši nacoši i šoveni nisu preterano obrazovani, selektivno su obavešteni, misaono zapušteni, duhovno uskogrudi. Povišenom retorikom i uličnim bezobrazlukom nadomešćuju te nedostatke mučeni mržnjom.
Tačnije – samomržnjom.
Taj pojam, za razliku od onog njihovog, postoji. I zna se na šta se odnosi. Osećanje inferiornosti, zakinutosti, manje vrednosti, ta večita opsednutost onim drugim zbog koga se samomrzitelj oseća ugroženim, tek je maska: znaju, bar oni inteligentniji, samomrzitelji da im, kako glasi slavni moto još slavnijeg dela, nije ogledalo krivo zato što im je njuška ružna, znaju da ti koji su ispred ili iznad njih, a po izvesnim merilima koje su ti, samouniženi, uspostavili, tamo gde jesu, ne stoga što su druge vere, rase, roda, pola, političkog stava ili nacije, te kao takvi privilegovani, nego zato što su bolji, veštiji, probitačniji, drskiji ili, što im najteže pada – darovitiji. Rečju – uspešniji.
Samomrzitelji koji druge nazivaju autošovinistima, gotovo po pravilu su manje uspešni, a uspeh im je odsudno važan. Ako behu uspešni, pa to više nisu ili nisu dovoljno (opet po sopstvenim merilima i zamislima), onda im se samomržnja uvlači u srce u vidu zamene: došli su neki, pa nam uzeli naš Lebensraum, naš životni prostor, našu baricu, našu dolinicu. A tako smo lepo kreketali, zborski i saborno. Nije ti ogledalo krivo, ako ti je njuška ružna – kriv ti je Jevrejin, Rom, Bošnjak, Hrvat, Srbin, Crnac, biciklista, pešak, vlasnik psa. Ili pas. Naći će se već nešto što treba mrziti, kao zamenu za mržnju na sebe samog. Evo, uzmimo – ko god ima štogod kritički kazati na temu nesuočavanja sa sopstevnom odgovornošću za pokretanje i vođenje rata, za planirano i organizovano istrebljenje drugih, za prisvajanje tuđeg, za osvajanje po svaku cenu, taj mora biti autošovinista. Jer, kako drugačije da prosečan nacionalista, šovinista, mrzitelj-samomrzitelj objasni, najpre sebi, svoje osećanje koje nije u stanju objektivizovati? Otud slavna rečenica, prva u odbrani osećanja ugroženosti – a šta ste vi, šta su oni drugi, šta su oni prethodni delali, zar nisu oni gori? I tu se samomržnja otkriva kao takva: ako su oni bili gori, to ne znači da smo mi dobri.
Logički okretaj zavrtnja. Pakao poređenja.
Pa kad se manje inteligentni jurišnici mržnje/samomržnje zalete na vrata prostorija Žena u crnom, iscrtaju ih grafitima kao da su ih izmazali sopstevnim ekskrementima, rukopisom sa javnih nužnika, to nije slučajno: taj grafički izraz govnjivog realizma kojim se ispisuju krst i četiri ocila, bez ikakvog, makar i diletantskog pokušaja poštovanja spram tih simbola, nisu ništa drugo nego čista mržnja spram sopstvene mržnje.
Šta oni imaju protiv bicilista? Sve. Naročito ih nerviraju točkovi. Omogućavaju kretanje, naime.
Bonus video:
Orlovi u niskom startu sa Gorčinom Stojanovićem