Piše Gorčin Stojanović: Bez šećera, molim

Podeli:
Gorčin Stojanović. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Krupna profesorka engleskog jezika valja svoje teško telo između redova gimnazijskih klupa, u uvek prohladnoj učionici visokog plafona i debelih zidova, govoreći mnogo i brzo o koječemu, pa i o prezent perfektu. Žive oči utisnute u mesnato lice zagledaju se u đačke glave pod raznolikim frizurama - ovo su rane osamdesete, devojačke glave veće su nego inače zbog mini-vala, a dečačke su uglavnom neočešljane, ali se da naslutiti ko je kakav od ovih pubertetlija, stotinu i druge generacije te drevne ustanove u kojoj su se znanju, a možda još više stavu prema svetu, učili, među drugima i dvojica Nobelovaca i jedan Careubica. Frizure krojile so svet, pevaju u to doba Lačni Franz, pa se, eto, može znati ko je ko - kome bičevi puštenih repova zaznojavaju vrat, a ko je uz doručak slušao glasan rokenrol. 

Na jednom od stolova reda do prozora za kojim sede štrkljasto momče arogantnog pogleda i razredna lepotica sa razmazanom jutarnjom šminkom, profesorka ugleda  nekoliko longplej ploča. Sve što odvlači pažnju od njenog nastupa – a učionica je njena scena, a čas njena predstava – ima biti ispitano, i ona, ne prekidajući predavanje, nehajno razgleda neobične omote: na jednom se mogu videti muški karlični pojas u uskim farmerkama i nalepljeni pravi rajsferšlus, na drugom pet nizova muških lica sa ženskim frizurama iz poznih  pedesetih. Kad povuče kukicu na šlicu, ispod se naziru tesne gaće pod kojma se suviše grafički jasno ocrtava muškost. Drugi omot sadrži i list sa stihovima pesama preko kojih profesorka brzo prelazi očima. „Oho!“ – usklikom prekida izlaganje nastavne jedinice, uzima ploče i seda za katedru udubljujući se u tekstove. 

Kad se sukob između onog mršavka-dugajlije i nje rasplamsa, koji mesec kasnije, na sastanku nastavnog veća, izneće kao argument za strogu kaznu premeštanja iz jednog odeljenja u drugo tog juvenilnog rebela, i to što taj šiljokuran u školu donosi ploče sa antisocijalističkim sadržajem što na rasnoj osnovi vređa ljude drugačije boje kože. Album je Some Girls, bend su, dakako, The Rolling Stones, inkriminisani tekst pripada naslovnoj pesmi u kojoj se ironično, a naročito autoironično, razmatra odnos tad već sredovečne muške zvezde i ženâ s kojima se susreće u životu. U nabrajanju su, pored ostalih, pa i belkinja i azijatkinja i – black girls.

A opasni stih glasi: black girls want to get fucked all night long/sorry, I don’t have that much jam. I Jagger ga ne peva već tridesetak godina, iako su Some Girls više nego često na set listama koncerata. Danak ranoj fazi ludila zvanog politička korektnost. 

Školski junoša, mlađahni rokenrol kritičar pubertetsko-isključive provenijencije, biće glavni galamdžija u maloj i uzaludnoj pobuni protiv rasturanja odeljenja zarad formiranja novih – direktor škole, pametan čovek, objasniće mu kako je to način da potrebnu normu broja časova zadrže neki profesori, žrtve tadašnje reforme školstva, one zbog koje su gimnazije i srednje škole postale “šuvarice” (po Stipi Šuvaru, hrvatskom i jugoslovenskom komunističkom političaru, tvorcu ove neuspele ideje, kao i mnogih drugih, u nakani logičnih, u izvedbi uglavnom loših, zaštitniku pravodobnih, poglavito hrvatskih, umetnika u post-maspokovskom dobu, koji će u povesti jugoslovenskog socijalizma ostati znan po sramnoj Beloj knjizi, popisu nepodobnih javnih ličnosti, pesnika, reditelja, novinara, poslednjem trzaju senilnog titoizma-posle-Tita). I, da, uskoro će biti izmešten iz svog u neko od tih novih odeljenja. Socijalizam je imao svoje mehanizme – pustićemo ti malo krvi, sokole – baš kao što ih ima i liberalni kapitalizam. Neretko su gotovo isti. Kao što jedan mehanizam gluposti i neznanja, onaj koji nije u stanju razlikovati umetničku od političke istine, dajući uvek prednost potonjoj, ne posustaje bez obzira na formu društva u kojoj njegov rad na krunjenju slobode – a sve u ime njene afirmacije – proizvodi bedastoće dalekosežnih posledica.

The Rolling Stones, Sticky Fingers
Omot albuma Sticky Fingers Foto: CBW / Alamy / Alamy / Profimedia

Jer, evo, od pre neki dan, neće se na trajućoj turneji velikog rokenrol benda čuti ni pesma kojom počinje onaj drugi album opsceno-antisocijalističkog sadržaja, Sticky Fingers, sa slavnim Warholovim omotom, a kog je, sav ponosan, u školu doneo nadobudni dečak. Stonesi neće u Americi svirati Brown Sugar, koju, uz Satisfaction i Jumpin’ Jack Flash verovatno nikad nisu propustili odsvirati još od te prve godine sedamdesetih kad su je ispalili kao prvi singl jednog od onih nekoliko remek-dela iz obilja albuma kojima su obeležili živote bar triju pokolenja. 

U čemu je nepodobnost Brown Sugar? U tome što gorkom ironijom povezuje sudbine afričkih žena dovedenih kao roblje u Ameriku sa njihovom lepotom i privlačnošću? U tome što povest i seksualnost uvezuje u klupko poetske istine? 

Svet kojem smeta Brown Sugar taman je onakvo mesto kakvim su ga pravile prepodobne socijalističke nastavnice. 

Gorak svet. Jadno mesto.

Bonus video:

Građani Londona o smrti bubnjara Stonsa Čarlija Votsa

Komentari

Vaš komentar