Živimo, zbilja, u Zlatnom dobu. Samo što je posredi doba umiranja. Smrt je našla način da svoju večitu prisutnost, svoju izvesnost, nametne kao svakodnevnu temu, kao konačnu istinu. Uvek je ona tu, dakako, ali ima doba kad nam to stavlja na znanje agresivno poput reklamne kampanje za kladionice. Samo što su ovde ulozi konačni, a kvote visoke. I nema dobitaka.
Zlatno doba, kao ideja, kao egzistencijalni koncept, postoji još od Hesioda. U Poslovima i danima, pri samom početku, deleći vreme na dobâ (otud ne može postojati „vreme smrti“, vreme je uvek vreme, uvek prisutno, uvek merljivo i uvek večno, a doba, razdoblja, obdobja, epohe – menjaju se), Hesiod počinje sa Zlatnim. Pokoljenje zlatno stvorenja smrtnih, tako veli pisac Teogonije. U kratkom opisu pomalo dosadnog života tog naraštaja, Hesiod kaže i ovo: iđahu u smrt ko da su svladani snom. Tako je o odlasku govorila i moja pokojna baka, priželjkujući lakoću. Nije da joj se želja ostvarila, nažalost.
Hesiod piše iz svog, gvozdenog doba, kako ga sa žaljenjem naziva. Zlatno je doba projekcija želje, naknadna pamet, mit, legenda, iskaz potrebe za utopijom zvanom bolja prošlost i vere da je vreme ciklično, i da se ono što jednom bejaše može nanovo ukazati, kao ognjena kupina, kao Gospa vidiocu, kao san-na-javi. No, kad smrt (ili bi je valjalo otelotvoriti, dati joj lice i veliko početno slovo?) zauzda svog konja i konja onog drugog od preostale trojice jahača (koji se onomad zvaše Kuga), pa kad jurnu licem prema svetlu, to je trijumf zlatnog doba umiranja. Direr je taj trenutak uhvatio kao akcionu sekvencu: četvorica u galopu, sa trozupcem, terazijama, mačem i lukom i strelom, kopitima preko leševa velikodostojnika i odrpanaca. Jer, u tom smo času svi jednaki, svi braća.
A neki su, možda, i slobodni.
Možda je, ponekad, smrt oslobođenje. Kažemo „spasio se“ za onog ko se liši muka – ne metafizičkih, nego realnih. Verovali ili ne u nešto posle smrti, govorimo o olakšanju. Možda to i nije sloboda odlazećem, ali je uteha onima koji ostaju („nije se mučio“). Uteha ne umanjuje bol, samo ga čini podnošljivijim. Kao i ironija. Doba je, međutim, manje sklono crnom humoru, pa ironija postaje cinizam, a ne oslobađa zatamnjenim smehom. Jesu li se smejali u dobu Kuge? Povest, pisana kao istorija, baš kao i književnost, uče nas da – jesu. Smejali su se naši preci na vašarima i po dvorovima. Otud, uostalom, Šekspir, taj magični susret kraljevske palate i uličnog kermesa, sraz i sklad visokog i niskog registra, jer se jedno u drugom ogleda.
I kad samozvani velikodostojnici, usred sezone umiranja, proglašavaju Zlatno doba, oni, poput šekspirovskih kreatura iz pozadine – ne velikih zatočenika Zla, nego tek neznatnih karaktera, ali značajnih štetočina, gadni poput Ozrika, onog što se udvarao majčinoj dojci, kako kaže danski kraljević – čine da ljudska solidarnost, uzajamnost i bratstvo ustuknu pred besprizornošću, besramnošću i beščašćem.
Jer, Zlatno doba je tlapnja. A smrt je proverena činjenica. Valjalo bi, uz malo stida, biti ponizan pred njenim skutima. Ponizan i vakcinisan. Manje će boleti.
Bonus video:
Orlovi u niskom startu, gosti Gorčin Stojanović i Aca Seltik
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar