Budžet za kulturu je katastrofalan. To više nije ni neverovatno, već bezobrazno. A psovanje više ne koristi. Cela Srbija ih psuje, ali ništa konstruktivno i konkretno ne radi, kaže za Nova.rs likovni i vizuelni umetnik i aktivista Nikola Džafo uoči otvaranja izložbe u Galeriji ULUS-a.
Novosadski umetnik Nikola Džafo, koji je diplomirao i magistrirao slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, idejni je tvorac i pokretač grupe „Led art“, suosnivač beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju, pokretač „Art klinike“, a 2013. i „Šok zadruge“, sa idejom da umetnost može da leči svet. Likovni i vizuelni umetnik i aktivista ovenčan je 2013. za izložbu „Lepus in fabula“ u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine „Politikinom“ nagradom.
Prošlogodišnji je dobitnik ULUS-ove nagrade „Zlatna paleta“ i predstaviće se 3. juna beogradskoj publici sa postavkom koja se temelji i deli naslov sa izložbom „Odlazak u belo“. Ta izložba održana je proleća 1999. godine u Galeriji ULUS. U predstojeću postavku na istom mestu uvrstio je devet slika sa te izložbe, uz 21 print.
„Kako da se rasteretim ՚smeća՚…“, bilo je ključno pitanje izložbe iz 1999. koja je otvorena „uvertirom za zečju operu“ u čast Džafovog prijatelja – crnog zeca Kunenea Mandindija.
To suštinsko pitanje rešio je tako što je „smeće“ obojio u belo – četkom i belom bojom izvevši „Odlazak u belo“… Svih devet slika je skinuto sa zida, položeno na pod i premazano belom, a svakom platnu dodat je i po jedan lični fetiš prijatelja i saradnika…
Nova postavka nazvana je „Odlazak u belo (rekonstrukcija)„, a zašto se odlučio da rekonstruiše svoju nekadašnju izložbu, Nikola Džafo za Nova.rs ovako objašnjava:
– Pre 22 godine, u zaista teško vreme, izložbu „Odlazak u belo“ sam održao u tom istom prostoru, farbajući sve slike u belo… Imao sam tu godišnjicu sve vreme u podsvesti i da bi možda to moglo sad da se izvede i pametnije nego onda. I ovom rekonstrukcijom prisećam se šta je bilo, da li se nešto u međuvremenu promenilo i da li je sve to imalo svrhe. Ima za publiku na pretek toga za razmišljanje kada se otvori izložba – priča umetnik, a na pitanje da li se ovde nešto promenilo od te 1999, kaže:
– Jedino što se promenilo jeste što su prošle 22 godine. Ništa se drugo nije promenilo. Stariji sam ja gotovo tri decenije, kao i ova država, a ništa se pod milim Bogom nije promenilo, niti se napredovalo. Pravili su se kompromisi, a kad se oni prave, naročito parcijalno, onda napretka nema – odsečan je Džafo.
S obzirom da je svoj prvi „Odlazak u belo“ održao usred NATO bombardovanja ove zemlje, pitamo ga koliko je to tad, u svom tom užasu, bio hrabar umetnički čin?
– U tom haosu ja sam doneo takvu odluku i pre bih je nazvao svojom drskošću, nego hrabrošću. Jer, neki su tad mislili – evo ovaj pravi izložbu, farba slike u belo, folira se, umesto da peva po mostovima. Bilo je tada raznih ludosti… Taj „Odlazak u belo“ bio je pokušaj da se bar nešto reši, dok su nam ovi s neba rušili sve. Ali, tada smo imali takve zalihe smeća, u svakom smislu, s kojima se nije znalo šta činiti, pa sam ponudio rešenje. Ali, do danas ti problemi nisu rešeni, kao ni pitanje kulturnog pomaka, problema u kulturi…
Simbolika te izložbe 1999. bila je mnogostruka. Iako se tada „rasterećivao smeća“, što je moglo da se tumači kao odlazak u prazninu, ali i novi početak, nameće se pitanje da li se zaista rasteretio?
– Nisam, već sam samo nešto očistio, pripremio, da se ono što nije dobro, nije u redu premaže u belo i pripremi za sledeći cug. Za ovu izložbu sam započeo novi proces i ti komadi koji su ofarbani u belo su prvo prani, ribani. Bio je to pokušaj da se vidi da li je moguće skinuti tu belu boju… Nije to do kraja moguće, i one su zato sad dobar pripremni teren da se dalje crta. I na izložbi ćemo crtati, slikati po njima. I biće to po želji – ko šta ima ideju, intimnu zamisao, ja ću mu je naslikati. Tada a i sada te slike su zapravo pripremni teren. Kao kada okopate zemlju, očistite je od korova, gamadi, izgrabuljate, i onda imate novi rasad, rastu vam povrće, voće, cveće… Ovo je moj pokušaj da budem konstruktivan.
I kada se, simbolički govoreći, račisti taj otpad, ostaje nedoumica, koja se može primeniti na naše društveno-političke okolnosti – hoće li nešto konačno procvetati?
– Ako se napravi dobra selekcija, nešto će izrasti. U svom životnom dobu nemam više onoliko energije, niti velikih planova, konstruktivnih programa kojima bih uspeo da promenim sve. Ali, mlađi ljudi s više energije mogu da rade, da se bune… Ne znam da li se bune dovoljno, ali moraju da se reše te kulturne politike. Budžet za kulturu je katastrofalan. Pa, ne može ULUS da dobije samo 300 hiljada za godinu dana da bi pokrio izložbe. To više nije ni neverovatno, već je bezobrazno. A psovanje više ne koristi. Cela Srbija psuje vlast, ali ništa konstruktivno i konkretno ne radi. Ove na vlasti, koji bi trebalo nešto da reše, to izgleda uopšte interesuje – smatra Džafo.
U katastrofalnoj situaciji u kulturi, kao paradoks navodi što država „otkupljuje slike koje su već davno otkupljene i ustupljene“, aludirajući time na nedavnu akviziciju slika Jugoeksporta od strane Muzeja grada Beograda.
– Oni sad idu i kupuju ono što je već njihovo. To je stvarno komično. Na primer, Geneks nije imao otkupe. I više nema nagrada tog otkupnog tipa. Nekada davno „Borba“ je redovno otkupljivala slike mladih autora. A kad je ona pukla posle dva dana više niste mogli pronaći nijednu sliku koju su oni imali iz otkupa. Moguće je da su one, čim su otkupljene, odmah „nalazile svoje adrese“ i stoje po Beogradu, po nečijim stanovima. A „Politika“ je imala drugu „foru“ – imala je budžet za nagradu, ali otkupa nije bilo. Ja sam 2013. prihvatio Politikinu nagradu, verujući da će to imati neki efekat, ali nije bilo tako. Ovde ima toliko prečih problema koje bi oni koji se bave politikom i kulturom na tom visokom nivou morali da rešavaju.
Društveni aktivizam neodvojivi je deo umetničke ličnosti Nikole Džafa. Umetnik ima, kako nam kaže, „takav sustav“, pa drugačije nije mogao.
– Ja sam polutan, sustav mi je takav da mi je nemoguće da stojim po strani i samo gledam. Znate ono, ovi utabaju, a ja samo sednem u auto i prođem tim putem. Ne! To je valjda osobina moga karaktera. Znate, mi nismo devedesetih otišli da ratujemo na tuđ teren, već smo ostali ovde pokušavajući da sputamo nešto, da uradimo neke stvari, promenimo. I mislim da su od te borbe ostali neki tragovi, neka veza koje se samo treba podsetiti. Ali, da ne pričam previše, pa da me predsednik čuje – kaže nam, smejući se.
Ali onda u zbilji konstatuje da ako vlast nije preterano zainteresovana za umetnost, to je za jednog umetnika poražavajuće.
– Znate, nekad je vlast, tridesetih godina i ranije slala svoje ljude u inostranstvo, nije odmagala umetnicima, već im pomagala da dođu do ateljea, do mogućnosti da zarade parče hleba. I sad kad pogledate kakva je situacija, shvatite da institucije zadužene za umetnike ništa ne rade. Pa, Ministarstvo kulture ništa ne radi. Nije rešen status samostalnih umetnika, nije rešen otkup slika, ništa nije regulisano ni sa Ministarstvom finansija. I Ministarstvo kulture zavisi od Ministarstva finansija i ne mogu da dobiju ni 1, 5 odsto iz budžeta. Nemaju nikakva rešenja. Džabalebare inače, a sad će još da krenu po morima, da jedu sladoled i piju alkohol…
Sve ovo Nikola Džafo priča i kao neko ko je svojevremeno bio prinuđen da se odrekne statusa samostalnog umetnika da bi imao zdravstveno.
– Da li će Maja Gojković to nekako rešiti, ne znam. Koliko vidim, još uvek se ništa nije pomerilo s mrtve tačke, niko me nije pozvao da mi kaže – Džafo, jako ti je dobra bila izložba u Subotici „Sve jedno drugo pojede“, kako si to uspeo da uradiš – kaže na kraju, ali ako mu je nešto za utehu, onda je to što mu u poslednje vreme crtanje „naveliko ide od ruke“:
– Samo crtam, velike formate i sam se sebi dokazujem. Kao da sam pred ogledalom…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare