Evo u Novom Sadu vi ne možete da kažete nekome ko nešto ne zna, da to zaista ne zna, jer je to opasno po vas, kaže za Nova.rs Nikola Džafo, likovni i vizuelni umetnik i neumorni društveni pregalac uoči svoje samostalne izložbe koja će večeras biti otvorena u Savremenoj galeriji Subotica.
Novosadski umetnik Nikola Džafo (70), koji je diplomirao i magistrirao slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i član je Udruženja likovnih umetnika Srbije i Vojvodine, još 1990. godine zamrzava bavljenje slikarstvom i postaje aktivan u borbi za društvene vrednosti i umetnički dignitet. Idejni je tvorac i pokretač grupe „Led art“ (1993), sa kojom kreira i realizuje više od trideset projekata, suosnivač beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju i Multimedijalnog centra „Led art“, koji 2000. godine pokreće i Art kliniku, a 2013. i „Šok zadrugu“, sa idejom da umetnost može da leči svet. Od 2013. ponovo se posvećuje slikarstvu, vajanju, crtanju, a za izložbu „Lepus in fabula“ u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine ovenčan je Politikinom nagradom.
Jedinstvena pojava savremene vizuelne scene, čija su dela trenutno prisutna i na Pančevačkom bijenalu, predstaviće se večeras, od 18 sati u Savremenoj galeriji Subotica svojim crtežima, instalacijama i video materijalom na izložbi „Sve jedno drugo pojede“. Postavka je rezultat inicijative samog umetnika koji je još 4. februara 2019. godine raspisao Konkurs za galerije, u kome ih je pozvao da uz njegove uslove, prihvate ponuđenu izložbu. U toj trci, koju je sam otvorio, pobedila je, kako Nikola Džafo kaže u intervjuu za naš sajt, Subotica, jer su oni jedini ispunili uslove koji bi trebalo da budu „normala“:
– Od nameštanja do otvaranja i zatvaranja izložbe, kao i da se umetnik, i oni koji u su pratnji umetnika, osećaju kako treba. Na svu sreću dolazim u ljubazno i lepo mesto.
Kako ste se kao umetnik privikli na „novu normalnost“, koja podrazumeva otvaranje izložbi „u tišini“?
– Više ni ne idem na izložbe u meri, kao nekad. Drugo, iskreno da vam kažem mnogo me više brinu socijalni, mentalni i svi drugi problemi naše zajednice, nedostatak kulturne politike. Pa, tu su i problemi samostalnih umetnika– kako su zaštićeni socijalno, zdravstveno, do onih ekstremnih stvari da morate raspisivati konkurse da biste uopšte izlagali i ulagivati se nekome. Tu je i problem budžeta koji je mizeran, nepojmljivo i neverovatno je koliko je mali. A kad je budžet tako mali, šta vam onda preostaje? Na pijacu ne možete… Možete samo da idete da gledate. I kad su slike u pitanju, ne može da se napravi slika, ako se nema od čega.
Naslov izložbe je vrlo indikativan- „Sve jedno drugo pojede“…
– Da, to je moj doživljaj koji me ne pušta još od sedamdesetih. Kad sam prvih godina kako sam počeo da se bavim umetnošću gledao neki dokumentarni festival, zapamtio sam film gospodina Rajka Grlića koji se baš tako zove. On je bio dobre volje, pa je ustupio taj film da bude na otvaranju moje izložbe i da može da se „rabi“, što mi je jako drago, zato što je on jedan od mojih omiljenijih režisera. Ali, to je i jedan stav i kredo, koji ja sprovodim u svom umetničkom izražavanju.
Izložba je najavljena kao rekapitulacija vašeg stvaralaštva. Da li je već došlo vreme da se osvrćete unazad?
– Čim imate toliko puno godina, onda svi smatraju da treba da rekapitulirate svoj dotadašnji rad. Svi hoće da vas „saberu“ što pre, sastave, skopčaju i da onda to svima bude jasno i glasno – uz poruku “ovaj se skockao”. Ali, nije tako… Ovo je prevashodno crtačka izložba, a dugo vremena nisam crtao i ovo je moj pokušaj da prikažem kako sam želeo to da nadoknadim. Od 2017. godine ponovo sam postao aktivan kao crtač, umetnik i slikar, za šta sam se uostalom i školovao. Držim se još uvek onoga da “umetnost može da menja svet”, i ja to pokušavam i pokušavaću dok god mogu. Očekuje me i jedna druga vrsta „rekapitulacije“. Sa ekipom sa kojom sarađujem – „Led art“, odnosno sada „Šok zadrugom“ mi stalno rekonstruišemo i rekapituliramo šta smo i gde izgubili, analiziramo zločine koji su se dešavali i akcije koje će se dešavati. A i rekapitulacija je lepa reč i naziv. Pitanje je zašto se stalno jedno te isto rekapitulira. To je kao ono ponavljanje u školi. Ponovite razred i dođete sledeće godine i najbolji ste u razredu, eto to je tako jednostavno. Ponavljamo da bismo bili bolji.
A kako danas rekapitulirate gotovo tri decenije od pokretanja“Led arta“, suosnivanje beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju, osnivanje „Šok zadruge“, brojne umetničke i društvene akcije?
– Najvažnije je da smo opstali toliko. Pokretanje „Leda“ i održavanje bilo je teško. Eto, danas u Novom Sadu više ne postoji nijedna hladnjača, u kojima bi se mogle, kao što smo nekad radili, sprovoditi brojne akcije. Da li to onda znači da sve što smo radili, ostade bez uspeha… Ali, ponosan sam na taj rad, izlaske na smetlišta, na to što smo mnogo pre svih ostalih, ukazivali na ekološke probleme, na zagađenje. Mi smo sve gradove po zemlji obilazili, stigli čak i do Češke, zanimljivo je da samo u Novom Sadu nismo uspeli. Možda u nekim stvarima jesmo bili vizionari, ali kada podvučem crtu, ispostavlja se da nismo bili dobri vizionari, jer kad pogledam svoju socijalnu zaštitu i utemeljenost u socijalnom sloju, shvatim da sam nigde. Niti penzije, niti sam regulisao svoj status. Ispašće da sad kukam… Čak sam morao da ukinem status slobodnog umetnika da bih mogao da imam zdravstveno osiguranje. To su problemi koji nisu rešivi. I ne verujem da ću uspeti da ih drugačije rešim.
Ako ste vi posle više od četiri decenije rada, toliko izložbi, nagrada, morali da se odreknete statusa slobodnog umetnika, čemu onda da se nada neko ko je na početku?
– Očigledno je da moraju drugačije da razmišljaju, da se ponašaju i rade. Da ne veruju nikome slepo. Da dobro proanaliziraju sve. Znate, treba ovde već jednom ta lustracija da se desi. Pa, u Novom Sadu vi ne možete da kažete nekome ko nešto ne zna, da to zaista ne zna, jer je to opasno po vas. Od svih umetnika u Novom Sadu, 70 odsto ništa ne pita, nije im jasno zašto nema tržišta, šta je sa kulturnom politikom. Trebalo bi možda mladi, i mi stariji da radimo zajedno, da se izborimo da bar dobijemo galeriju u koju svaki umetnik može da uđe i dobije prostor da napravi izložbu. A Novi Sad to nema, iako je kandidat za Evropsku prestonicu kulture, i čisto sumnjam da će to da se desi. A nisam ni ćorav, ni glup.
„Zadrugarstvo može spasiti svet“ moto je „Šok zadruge“. Zašto ovaj kredo karakterišete kao utopiju?
– Taj moto smo smislili još 2013. godine kada smo izašli iz podruma i osnovali galeriju, koja se nikad nije zatvorila. Utopija vas pokreće, tera vas da radite velike poslove. Ali, s druge strane, opet je to utopija, jer vi celu godinu radite u galeriji i zaradite svega 100.000 dinara…
„Šok zadruga“ je pre nekoliko meseci dodeljivala „samoizolacijska priznanja“. „Prete“ li nam ona opet?
– Verovatno… Evo, ja uglavnom sedim u kući, čak i nemam neku potrebu da izlazim. Niti mogu da igram fudbal, ni da idem u prostore, što je normalno za ovako mator svet, kom ja pripadam. U godinama sam… Snalazim se…Sve su to sad neke nove navike… Ovi moji mladi su sve to „izmišljali“ i sprovodili – ocenjivali uspešnost u samoizolaciji. Znate, malo ironije nije na odmet, pomaže nam da sve bude što lakše.
Da li je vaša neprestana borba za dostojanstvo umetnika vredela, ako se danas pogleda njihov položaj?
– Kako nije, do daljeg vredi i vredeće. Umetnik treba sebe da sačuva, da zna šta radi i šta misli, a ostalo kako prođe. Neko bude deblji, neko malo mršaviji, ali idemo dalje…
Kada će se konačno ostvariti vaš san o plandovanju?
– Ma, mi umetnici stalno plandujemo. Uostalom, svi i misle da umetnici samo to i rade- ništa ne rade, odnosno planduju. Lebdimo, kao levijatani, imamo krila kao anđeli… Znate, mi uživamo u našem poslu, i to je i suština. A uživancija je jednako plandovanje. Stalno se nešto radi i radićemo dok možemo, dok stojimo na nogama, a posle ne znam, uostalom nije ni bitno…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare