Najveća enigma našeg modernog slikarstva (1) – Afera Bosilj

Podeli:
Sa izložbe. Dr Ivana Bašičević pred slikom Pomračenje sunca, iz 1961. Foto: Milena Marjanović.

Nazivaju ga naivnim slikarem, autsajder umetnikom, predstavnikom marginalne umetnosti, art-brut umetnikom. Njegovo delo i danas predstavlja zagonetku, zato što je toliko drugačije autentično od svega ostalog, da ga svako svrstavanje na jednu od linija savremene umetnosti, nepotpuno određuje. Akcenat izložbe o kojoj je ovde reč, nije samo na autentičnosti slikarstva Ilije Bašičevića Bosilja (1895–1972) nego, pre svega, na njegovom autorstvu, to jest, postavkom se dokumentuje da je ono zaista njegovo.

Jer, samouki slikar, prethodno paor, svojevremeno je bio pozvan da javno demonstrira kako zaista on sam slika to što slika. Takozvana afera “Bosilj“, koja je kulminirala je 1965, u Zagrebu, sada je prvi put u celosti predočena izložbom “Odbrana umetnika, uvreda čoveka“ koju je u Muzeju naivne umetnosti “Ilijanum“ u Šidu priredila njegova unuka dr Ivana Bašičević.

Ustaše ga osudile na smrt

Ilija Bašičević Bosilj rođen je u Šidu, gde je završio četiri razreda osnovne škole. Obrađivao je svoju zemlju i negovao vinograd do svoje 62 godine. Pošto su ga ustaše osudile na smrt, 1942. godine, sa svoja dva sina je izbegao u Beč. Po povratka u Šid, zatekla ga je nova, komunistička vlast, kojoj je kao imućan seljak postao trn u oku. Često proganjanom i zatvaranom, na kraju mu je oduzeta zemlja. Tada je počeo da slika, i, usput, da se obrazuje čitajući knjige svojih sinova. Vojina, jednog od osnivača Pedijatrijske sekcije Društva lekara Vojvodine, koji je postao uvaženi novosadski pedijatar, i Dimitrija, utemeljivača Galerije primitivne umetnosti u Zagrebu, autora monografije “Moj otac Ilija…“, kao i jedne druge, koja je njegov doktorat, o takođe Šiđaninu Savi Šumanoviću (koga je Bosilj veoma cenio pa se na njega i ugledao), istoričara umetnosti koji će pod imenom Mangelos postati pionir konceptualne umetnosti.

Ilija Bosilj snimljen u porodičnoj kući na Hvaru, iz porodične foto-arhive. Foto: Privatna arhiva

“Afera ‘Bosilj’ stvorena je početkom šezdesetih, a traje do 1971. Odvijala se po stručnim i kulturnim časopisima, ali se vrlo brzo širila i na zagrebačke i beogradske novine, političke i obiteljske tjednike, poprimivši razmere jednog od ogavnijih kulturnih skandala u jugoslovenskoj povjesti. Hajku je poveo Krsto Hegedušić (član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti, s zvanjem majstor slikar i jedan od najvećih stručnjaka za naivno slikarstvo – nap.nov.), kada je u beogradskoj Ekspres-Politici izjavio “sumnjam da je Bosilj autor“, da bi mu se zatim pridružila zagrebačka kuka i motika, sramoteći oca i sina Bašičevića“, napisao je Miljenko Jergović u tekstu “Nema zemlje za Iliju“ objavljenom u Subotnjoj matineji 2010. godine, koji citira Bosiljeva unuka dr Ivana Bašičević u najnovijem katalogu upravo otvorene izložbe, dodajući:

– Dva su razloga zbog kojih se moćnik u kulturi tadašnje Jugoslavije, Krsto Hegedušić, svom snagom obrušio na Iliju. Prvi, činjenica da ga mladi kritičar i istoričar umetnosti, dr Mića (Dimitrijev nadimak) Bašičević, u trenutku kada njegova kritičarska reč poseduje određeni značaj, javno lišava omiljenog profesionalnog postignuća da je on (Hegedušić) imao ključni značaj za profilisanje Hlebinske škole naive… Drugi je razlog taj da je Krsto Hegedušić upravo od tog kritičara, Miće Bašičevića, tražio da bude autor monografije o njegovom slikarstvu, što je ovaj sebi dopustio odbiti. Postojao je svakako i jedan širi motiv ovog sukoba, više sistemske prirode, koji je govorio o nadolaženju novih pojava – naive, apstrakcije, novih praksi umetnosti – koje su polako ali sigurno ugrožavale i slabile pozicije akademskog establišmenta (kome je pripadao Hegedušić – nap. nov) – objašnjava dr Ivana Bašičević.

Paor u društvu Pikasa

Posle prvih pohvalnih reči koje su o Bosiljevom delu izrekli autoriteti kao što su Grgo Gamulin, profesor na odseku Povjesti umetnosti Filozofskog fakulteta u Zagrebu i Radoslav Putar, istoričar umetnosti koji je promovisao nove tendencije, ističući Bosiljevu originalnost i to što ne pripada nikakvoj školi, biće da je u Hegedušiću, neprikosnovenom slikaru eksploatisanih hrvatskih seljaka, proradila sujeta, iz one u nas uvrežene netrpeljivosti prema tuđem uspehu. To je bilo dovoljno da se otvori polemika, da se čaršija uskomeša i, po direktivi vremena, ustane protiv razbaštinjenog paora i samoukog slikara. Formirana je Komisija Prosvjetno-kulturnog vijeća grada Zagreba, koja je pozvala Iliju Bosilja da na licu mesta, pred svima, u stanu svoga sina Dimitrija, pokaže kako slika. Potom se dogodilo nešto krajnje kontradiktorno: arhitekta Vjenceslav Rihter, kritičari Matko Meštrović i Radoslav Putar, i istoričarka umjetosti Zdenka Munk (većih uglednih imena na tadašnjoj hrvatskoj kulturnoj sceni nije bilo) ogradili su se od ovakve Staljinu ravne provere autorstva, ali su se odazvali na poziv da, kao članovi Komisije, daju svoje mišljenje… I morali da se slože da je “Bosiljevo autorstvo odnosnih djela stvarno i nesumnjivo” (napisali su u izveštaju). Učinili su to jednoglasno! Štampa je “nalaz“ objavila, ali kratko i neupadljivo, nimalo bombastično kao što je afera otpočela.
Da bi sačuvao svoj obraz i obranio čast porodice, jer se sramota nije mogla tek tako izbrisati, Bosilj je tužio svoje “islednike“, ali bez velike vajde. Insinuacije na račun Dimitrija nisu jenjavale: ne samo što je čaršija i dalje brujala da je zapravo on autor očevih slika, nego su ga optuživali i da ih je ih otkupljivao za Galeriju primitivne umetnosti koju je vodio (što je bila laž koju je dokazao!). Niotkoga zaštićen, bio je primoran da dā otkaz, a onda se celim bićem posvetio svojoj ličnoj viziji umetosti. Tako se rodio konceptualni umetnik Mangelos (Bašičevićev umetnički alter ego), jedan od najznačajnijih predstavnika hrvatske avangarde.

Sa izložbe… Porodična ikona Sv. Kuzmana i Damjana, jedna od prvih Bosiljevih slika. Foto: Milena Marjanović

Spletom sudbine, i otac i sin su se okrenuli umetničkom stvaralaštvu i dosegli još do kraja nesagledane domete. Otac, Bosilj, pošto mu je komunistička vlast oduzela zemlju. Sin, Dimitrije, pošto mu je spočitana profesionalnost. I jedan i drugi su baveći se umetnošću prevazišli lokalne okvire… Ilija Bosilj je još za života izlagan širom Zapadne Evrope, u Japanu, Južnoj Americi, a posthumno u Americi, često u društvu Pikasa, Šagala, Klea, Kandinskog i Šilea. U januaru 2007. londonski časopis Raw Art Magazine uvrstio ga je među 50 klasika svetske art-brut umetnosti. Sledeće godine, reprodukcija Ilijine ptice objavljena je u Njujork Tajmsu. Njegove slike su ušle u poznate kolekcije i muzeje (Kolekciju “Art Brut“ u Lozani, Muzej “Anatole Jakovsky“ u Nici, kolekcije Karla Pontija, Rokfelera, Maksa Bila, Muzej savremene umetnosti Vojvodine…). Pre smrti, veliki broj svojih slika zaveštao je Šidu – za Muzej naivne umetosti “Ilijanum“ (otvoren 1970, kao njegov legat). Radovi Dimitrija Bašičevića su pak tek posthumno vrednovati i stigli do fundusa Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, Centra “Žorž Pompidu“ u Parizu, Tejt Modern u Londonu, Muzeja suvremene umjetnosti u Zagrebu i Muzeja u Menhengladabahu (Nemačka).

“Krilata kraljica“ naslikana za komisiju

Sa izložbe… Ilija Bosilj, “Krilata kraljica“, 1965, ulje na lesonitu slikano pred komisijom u Zagrebu. Kolekcija Muzeja naivne umetnosti “Ilijanum“, Šid. Foto: M. Marjanović

Na izložbi se mogu videti: porodična ikona Sv. Kuzmana i Damjana (jedno od prvih ulja koje je Bosilj naslikao po uzoru na sremačke majstore); rani radovi (na kojima samouki slikar tek otkriva čari boje); ulja na platnu i ulja na drvetu, inspirisana narodnim pesmama, legendama, Ilijadom/svetom po Iliji, pticama, vanzemaljcima, morskim ribama i konjicem (što je posebno iritiralo javno mnjenje kome je ova „neman“ bila nepoznata!); ključna slika “Krilata kraljica“, zajedno sa jednim crtežom s figurama, koje je Bosilj izradio za komisiju; fotografije iz porodične arhive i tv snimak samog Bosilja dok slika (nastao kasnije, jer mu je odbijena molba da se to učini “sudnjeg” dana, pred komisijom).

Sa izložbe… Ilija Bosilj, crtež sa figurama nastao pred komisijom u Zagrebu, 1965, olovka i ulje na lesonitu, Kolekcija Fondacije Ilija & Mangelos. Foto: M. Marjanović

Među dokumentima u vitrinama nalaze se: novinski članci putem kojih je afera kreirana i vođena; izveštaj Komisije (kojim je potvrđeno Bosiljevo autorstvo); presudna izjava Krste Hegedušića, data listu “Politka Ekspres“, u tekstu “Sumnjam da je Bosilj autor“, iz 1964. godine; slikareva tužba, objavljena u “Novostima“ 1965; zatim porodična prepiska i članci istoričara umetnosti Grge Gamulina i Nebojše Milenkovića i pisca Miljenka Jergovića kojima se, s godinama koje su dolazile, nastojala obelodaniti i ispraviti nepravda naneta slikaru.

Sutra: Ilija Bosilj – svaka istina ima dva lica

Komentari

Vaš komentar