Svi oni koji su svih ovih godina uterivali dugove, nisu bili u pravu. Trebalo ih je naučiti pameti, trebalo ih je privesti pravdi. To se nesavesno čuvalo. Tužno je i što sedam-osam slika nedostaje i trebalo bi da ih pojuri policija, kaže za Nova.rs istoričar umetnosti Nikola Kusovac.
Gotovo mesec dana trajala je javna „halabuka“ nakon odluke stečajnog upravnika propalog giganta Jugoeksporta da na javnu prodaju oglasi 148 dela iz vlasništva ove firme kako bi se namirili poverioci. Aukcija preostalih dela iz fundusa „Jugoeksporta“ bila je zakazana 18. maj, a na „meniju“ su, u paketu, bila 124 likovna i 24 dela primenjene umetnosti. Među brojnim poznatim umetnicima koji su autori dela ponuđenih na prodaju su Petar Lubarda, Mića Popović, Milan Konjović, Lazar Vozarević, Milo Milunović, Peđa Milosavljević, Zora Petrović, Emir Dragulj, Aleksandar Deroko i Ana Kapor. Cena je bila 10,4 miliona dinara.
Iako su se nakon teksta na Nova.rs o „Sumraku Jugoeksporta“ u kome je Nikola Kusovac razočarano upozorio da država i muzeji nisu koristili pravo preče kupovine, oglašavali državni zvaničnici od ministarke kulture Maje Gojković do zamenika gradonačelnika Gorana Vesića sa apelom da se zaustavi prodaja dela na javnoj licitaciji, to se nije desilo.
Epilog čitave drame desio se 18. maja kada je, uprkos nadmetanju sa privatnim firmama, poput Delta holdinga ili Merina, dela kupio Muzej grada. Ali, za tri puta veću cenu – 33 miliona dinara.
Komentarišući rasplet istoričar umetnosti Nikola Kusovac kaže za Nova.rs da se raduje što je država konačno reagovala:
– Ali, najviše me raduje što ćemo konačno posle jednog veka čekanja dobiti dobar Muzej grada Beograda, na 17.000 kvadrata, dva puta više nego što ima Narodni muzej, za čuvanje i izlaganje. Muzej ima izvanredne zbirke i to će biti pravo otkriće za publiku. Jer ono što se izlaže sada u Konaku knjeginje Ljubice je jedna mikro-kap zbirke, to je vezano za Obrenoviće i ono vreme. Bukvalno zbirka na gram, kašičicu. Dok ne zahvatimo kutlačom u zbirke Muzeja grada nećemo znati šta imamo.
Iako ističe da je lepo što su dela iz vlasništva Jugoeksporta završila u Muzeju grada, tužno je, prema rečima našeg sagovornika, u čitavoj priči što nedostaje sedam-osam radova iz kolekcije firme u stečaju, među njima i oni Stojana Ćelića i Branka Protića:
– A i oni artefakti koji su kupljeni na aukciji su u rđavom stanju. Znao sam da se to čuva jako loše, jer sam vodio evidenciju u svim državnim ustanovama i pokušavao sam da skrenem pažnju još kada je društvena svojina počela da odlazi na doboš. Tada je trebalo da se pojavi država da interveniše. Da vam ne pričam šta je sve trebalo uraditi da se ne dogodi ovo što se sada dogodilo. A tih sedam-osam dela koja fale trebalo bi da pojuri policija – naglašava Kusovac.
S obzirom da je direktorka Muzeja grada Beograda Jelena Medaković posle aukcije za televiziju NovaS poručila da su kupljena umetnička dela u jako lošem stanju i da im je potrebna stručna zaštita, Kusovac napominje da ga to ne čudi. I upravo kao primer lošeg čuvanja slika u društvenoj svojini ukazuje na Jugoeksport.
– Jednom ili dva puta, doduše davno, pre dvadesetak godina su me pozvali u Jugoeksport, dok je još bio u Kolarčevoj, da pogledam njihovu kolekciju. I još tada sam se užasnuo, jer sam video da se ne čuva dobro i da se slike vuku po sobama, podrumima, da se vode kao običan „materijal“, da im se otpisuje vrednost… Svi oni koji su svih ovih godina uterivali dugove, nisu bili u pravu. Trebalo ih je naučiti pameti, trebalo ih je privesti pravdi. To se nesavesno čuvalo. Ne možete nešto što je proglašeno za kulturno dobro tako loše čuvati. Trebalo je mnogo ranije intervenisati, a ne sad govoriti kako su slike u lošem stanju. U zakonu postoji član koji kaže da se „nesavesnom imaocu mora odrediti tutor“. Da je neko to preuzeo ranije i smestio u neku drugu državnu ustanovu – banku ili trezor, a najbolje u neki dobar muzej, istog trenutka počinje takozvana „ležarina“. I danas bi gospodin Goran Vesić dobio te slike za male pare ili bi maltene oni morali njemu da plate, jer ih je čuvao da ne propadnu. Dakle, čuvanje kulturnih dobara, slika – košta. Nije jednostavna stvar raspolagati umetničkim delima. Kad bi se izračunalo koliko košta čuvanje materijala u muzeju, što ljudi ne znaju, bio bi to ogroman novac – napominje istoričar umetnosti.
A da bi se definitivno ušlo u trag nestalim slikama, koje su „isparile“, kako je rekla Medakovićeva, još 2018. godine neophodna je, po našem sagovorniku, reakcija policije. Ali, najpre novi vlasnici slika Jugoeksporta, iz Muzeja grada Beograda, koji još od osamdesetih imaju i najznačajniji deo umetničke kolekcije nekadašnjeg trgovinskog giganta, treba da reaguju.
– Naši preci, poput bivšeg direktora Jugoeksporta Radeta Kušića koji je poklonio deo kolekcije Muzeju grada, u kojoj je i Lubardin „Sumrak Lovćena“, imali su svest o značaju tih dela, a njihovi naslednici očigledno ne. Prinudni i stečajni upravnici koji su se ređali očigledno su mislili da je za njih to Alajbegova slama. Ništa od ovoga se ne bi desilo da je država ranije reagovala i pozvala se na deo zakona o nesavesnom čuvanju i prenela ta dela u neku od društvenih ustanova na čuvanje. Znate, od tih 148 dela, nisu to samo slike, već i skulpture, grafike, crteži. A hartija je jako osetljiva i ako se ne čuva na pravi način vrlo brzo propada.
Maja Gojković je uoči aukcije izjavila da je bila „iznenađena i šokirana da je početna vrednost za celu kolekciju bila 80 hiljada evra i to za dela slikara kao što su Petar Lubarda, Zora Petrović, Milo Milunović, Mića Popović, Nedeljko Gvozdenović, Stojan Aralica, Peđa Milosavljević“, kao i da zna da se na umetničkom tržištu „trenutno nude slike Miće Popovića za 300.000 evra“. Međutim, Kusovac, osvrćući se na izjavu ministarke kulture upozorava da se ne može tako olako licitirati.
– Procena ministarke je krajnje iracionalna. Neko je, očigledno, rđavo informiše. Kad o nečemu govori trebalo bi da konsultuje najbolje stručnjake i da se na njih osloni. Od te izjave digla mi se kosa na glavi. Nije kriva ona, već oni koji treba da je informišu. I kad upirem prstom, ne upirem ga samo na druge, već možda i sebe, jer je trebalo ranije da „lajem“, kao što „kevćem“ sada.
Upravo je Kusovac pre aukcije za naš sajt izjavio da se slike, ponuđene u paketu, prodaju za realnu cenu, koja je bila deset miliona dinara. Na pitanje kako su na kraju otišle za trostruko veći cifru, ovako odgovara:
– Neko je ušao u licitaciju i podigao cenu ne malo, već znatno. Nemam apsolutan uvid u stanje slika i ne znam u kojoj su meri devastirane i oštećene, još uvek ne znam koliko treba da se uloži u konzervaciju, sanaciju tog materijala… Ovo je sad samo prešlo u društvenu brigu, a ona se mora ogledati u održavanju toga što je kupljeno. Od tih 150 radova, svakako ima dobrih, od Aralice, Peđe Milosavljevića do Konjovića. Ali, nedostaju Ćelić, Protić… I pitate se onda gde smo mi to. Nešto nije kako treba – ocenjuje naš sagovornik, a pominjući te nestale slike podseća da su se čak i u našim muzejima redovno dešavale i dešavaju krađe.
– Noćnom čuvaru se dopadne nešto, pa uzme…
Najavu direktorke Muzeja grada Jelene Medaković da će kupljene slike, kada budu restaurisane, biti izložene u Konaku knjeginje Ljubice, Nikola Kusovac ne dočekuje sa odobravanjem:
– Malen je to isuviše prostor, i tu ne može mnogo toga da se predstavi. Ali, kad konačno dobiju novi muzej na 17.000 kvadrata onda će konačno moći da se vidi njihova bogata zbirka.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare