Bespredmetno je diskutovati o izjavi Gorana Vesića da ćemo, dok ruski umetnik Aleksandar Rukavišnjikov bude pravio konceptualni park skulptura na Dunavskom keju i marini Dorćol, "učiti od jednog od najboljih na svetu i tako steći obrazovanje koje do sada nismo mogli", kaže za Nova.rs srpski vajar Goran Čpajak.
– Slažem se s onim što je Mrđan Bajić napisao tim povodom zbog toga što je autor spomenika Stefanu Nemanji dobio novi projekat u Beogradu bez konkrusa i koncepta. Reagovali bismo i kao struka na sve ovo što se događa da smo na vreme bili upućeni šta se dešava. A nekad kada se oglasimo, to se pogrešno shvati, kao neko ko pravi problem, a ne kao neko ko misli konstruktivno i u skladu sa postulatima profesije – ukazuje naš sagovornik.
Ističe da je van pameti da se prvo nekom delu ne zna cena.
– Mi smo kojekakvim zakonima na fakultetu prinuđeni da za najobičnije heftalice i selotejpe tražimo tri ponude, da bismo opravdali finansijski tok u našim institucijama. I zato ne mogu da verujem koliko košta neki spomenik, to vređa zdrav razum, i u ekonomskom i u etičkom smislu. To mora da se kaže – napominje umetnik kojeg zbog težine prezimena u umetničkom svetu na našoj planeti prepoznaju kao Goran, pa se onda zna o kome je reč.
U Francuskoj je poznat i kao Spazak, u Italiji kao Spajak, u Kini, Jermeniji, Turskoj… , skoro čisto izgovaraju Čpajak.
Rođen u Prijepolju 1963. godine, kao najmlađi od šestoro dece, a umetnost kao poziv izabrali su on i stariji brat Đorđe. Završio je srednju umetničku školu u Splitu, diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti na Odseku za skulpturu 1988. i od tada je član ULUS-a. Posle studija interesovanje za skulpturu u kamenu ga vodi u Pietrasantu, gradić u Italiji poznat po kamenolomima, koji zajedno s obližnjom Kararom, čini svetsku vajarsku prestonicu. Sredinom devedesetih radi na relaciji između Beograda i Italije. Kao vrlo mlad vajar pobeđivao je na velikim međunarodnim konkursima za skulpture. Imao je više od četrdeset samostalnih i grupnih izložbi na pet kontinenata i dobijao značajne međunarodne nagrade. Njegove skulpture krase trgove i javne prostore mnogih gradova, deo su privatnih i javnih kolekcija širom sveta i teško ih je sve nabrojati čak i u ovom internet prostoru. Isto važi i za priznanja kojima je ovenčan.
Od 2008. godine na mestu je umetničkog direktora Kolonije Mileševa, jedne od najstarijih i najuglednijih likovnih manifestacija u Srbiji.
Na mesto dekana Fakulteta primenjenih umetnosti, na kome više od 20 godina studentima predaje Primenjeno vajarstvo, izabran je 2019. uz veliku podršku kolega.
Njegovo najnovije delo, bista pesniku i nobelovcu Rabindranatu Tagori, koju je dobio da radi na Konkursu ambasade Indije, biće uskoro postavljena u beogradskom Parku prijateljstva na Ušću.
– Ja sam vajar, to je dovoljno. Ne bih dodavao nikakve akademske titule, one su sporedne, samo je odgovornost veća. I stalno govorim da stvari treba da nazivamo pravim imenom, da vajar bude vajar, političar političar… Jer ako se sve pomeša, kao što je to danas slučaj, pa političar postane vajar i obrnuto, ako se diktatura zove demokratijom, onda to nije dobro. Moramo da stanemo i saberemo šta ko radi, a to govorim u najširem socijalnom smislu, ne samo kada je umetnost u pitanju. Bez interesa i nametnutih modela ponašanja koje ljudi prihvataju a nisu ni svesni toga. U našoj profesiji bar tu bi bilo normalno da bude neke iskrenosti, ako ništa drugo. Jer ako toga nema, onda to nije umetnost.
Priznaje da se lično uvek oseća loše ako ne odreaguje kad treba.
– Mislim da svako treba da odreaguje u onom obliku i na mestu u skladu sa mogućnostima gde se nalazi. Ne može svaki glas da se čuje, ali treba ga pustiti makar u svojoj dnevnoj sobi. Evo da se osvrnem na projekte koji se rade u Beogradu. Nemam ništa protiv da dođe ruski, nemački italijanski, francuski ili bilo koji drugi vajar i da radi fantastične stvari kod nas. Ali imam protiv kada dođe neko, nije bitno odakle je, ko radi nešto što ne pripada ni ovom gradu, niti je u duhu našeg mentaliteta i kulturnog nasleđa i ne pripada ni estetskim okvirima naših škola, što su već pomenuli neki naši vajari. Vrlo je problematično i vređanje našeg obrazovnog sistema. U stvari ne znam šta će da se desi i stvarno imam rezervu, jer se piše „kako su čuje, kaže se, izjavi se“ i trudim se da ne poverujem u tako nešto. Toliko mi sve zvuči čudno da naše umetničke škole nisu u stanju da obrazuju mlade generacije, nego treba da dođe neko sa strane da radi.
Ne razume što umetnike niko ništa ne pita na vreme, nego tek kad postane problem.
– Sad ste vi pitali, kad je već naručena priča, kad se već nešto sprema. Inače niko ništa ne pita, postavi se, uradi, zalepi, i onda posle neko dođe da pita kad je posao gotov. Nema se respekta prema državnoj instituciji koja je relevantna za to, koja obrazuje mlade u tom smeru, a nema niko pozvaniji od toga za skulpture u javnom prostoru od Fakulteta primenjenih umetnosti. To je u našem programu i obrazuje mlade ljude koji će time u budućnosti da se bave i to fantastično rade u celom svetu. A kod nas dolaze neki ljudi koji su po ukusu trenutne vlasti. Nikako i dalje ne mogu da poverujem da će to tako da bude. Mada, nisam verovao ni da će ovaj spomenik Stefanu Nemanji da se realizuje, pa se eto to dogodilo, i čudno se osećam.
Goran Čpajak je radio skulpture u celom svetu u Evropi, Aziji, Africi, arapskim zemljama… a u jednom periodu je živeo u Italiji.
– I nikad nisam učestvovao na način kako je kod nas to uradio ruski vajar. Uvek su to bili javni konkursi koji su bili transparentni, bilo da su u pitanju muzeji savremenih umetnosti ili neki vrlo konrektno unapred napravljeni projekti. Kao ilustraciju ću vam ispričati kada sam dobio prvu nagradu na konkursu Ministarstva unutrašnjih poslova u Rimu za jedan reljef kako se to tamo radi. Još u vreme Musolonija je postavljena jedna skulptura blizu aerodroma i bila je vrlo loša polemika u javnosti zbog nje i sklonili su je. I od tog trenutka su doneli zakon po kome svaka skulptura u javnom prostoru ili konstrukcija, slika, reljef, fontana, bilo šta, mora da prođe transparentan konkurs i taj zakon se do danas nije promenio. I kada sam dobio tu nagradu, sve se do detalja znalo unapred na konkursu. Od toga šta koliko košta, koje gabarite mora da ima, šta da izazove a šta ne sme da uzrokuje ako je u smislu nekih političkih simbola, što nekad zna da bude vrlo delikatno. A to nije bila poenta tada, nego je bila na čistoj umetnosti.
Najgore kod nas je što smo nekako pomešali činjenice, sve se zove nekim drugim pogrešnim imenom, od profesije, sistema, političkog uređenja, zove se na jedan način a u suštini pravo ime je drugačije. I dok god ne počnemo da stvari nazivamo pravim imenom, nećemo se dobro snalaziti, smatra naš umetnik:
– Naša vajarska profesija je dugogodišnja, postoje iskustva italijanskog zakona od tog perioda i niko taj zakon nije promenio. To su neke stvari koje pokazuju ozbiljnost sistema vrednosti. Skulptura ima najveću tradiciju i uticaj u svetskim razmerama posebno sa tog prostora i sam karakter religije koja se oslanjala na nju tokom vekova i sada postoje iskustva koja nisu beznačajna. Ne kažem da oni ne prave greške, ali su normalne i tako i mi moramo da se trudimo da ih bude što manje. Kao i umetnik sa kompromisima, što je neminovno, ali je poenta da toga bude minimalno, kao i u životu.
Čpajak naglašava da nikome, ni umetnicima nije cilj da rade nešto dnevno-politički, nešto što ima rok upotrebe.
– Vreme je najbolji kritičar i pokazaće se šta je ko pogrešio. Postoje određena iskustva, ne moramo stalno da ih ponavljamo i da uvek učimo da hodamo. Nisam sreo kompleksniji fakultet od našeg. Sve obuhvata. I ozbiljan je i savremen i ima visok rejting. Treba zato dati prostor svima, ljudima koji mogu da odgovore na određeni zadatak na pravi način a posebno mladim umetnicima da se pruži prilika.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare