1
Posebno me potresa što je planirano da se spomenik Aleksandru Karađorđeviću stavi na mesto gde su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga, kaže za Nova.rs Dubravka Stojanović, istoričarka i profesorka na Filozofskom fakultetu.
Dubravka Stojanović bila je jedna od članica stručnog žirija javnog konkursa „NajRupa (Beo)grada“. Nakon jučerašnjeg proglašenja dobitnika javnog konkursa i otvaranja izložbe nagrađenih radova na platou kod Filozofskog fakulteta istoričarka i profesorka je ukazala da su inicijativa „Nije filozofski ćutati“, koja stoji iza ovog poduhvata, ali i sami umetnici dali priliku rupama da „progovore“.
Stojanovićeva je poražavajuću sliku našeg društva i grada opisala za Nova.rs vraćajući se više od stotinu godina unazad:
– Jedan pisac, ali i očajni građanin Beograda je s početka 20. veka rekao da su za „život u Beogradu potrebne jake cipele i jaki karakteri“. Tragično je što se to nije promenilo vek kasnije i što nam je i dalje potrebno i jedno i drugo za život u Beogradu, ali nadam se da ovom izložbom pokazujemo da bar karaktere imamo, ako već sa cipelama loše stojimo. Mislim da je ovo jedini odgovor na sve što nam se dešava. Jer, pokušavati sa argumentima, podacima, govoriti o tome da kroz grad ne može da se hoda, ne može da se ide, dok se istovremeno dižu velelepni i preskupi spomenici je očigledno propala kampanja, jer to nikog ne pogađa. Ali, zato mislim da humor uvek pogađa. I da je umetnost uvek odgovor na koji vlasti nemaju odgovore. E, to je nešto što oni ne umeju, i što je naša snaga – smatra Stojanovićeva.
I dok bi neko te velelepne spomenike koji niču po Beogradu nazvao umetnošću, Dubravka Stojanović u tome i vidi problem:
– Prvi problem sa tim spomenicima jeste upravo u tome što su velelepni. Umetnost teško da može da bude tako grandiozna, sem ako nije Akropolj. Ali, savremena umetnost se obično ne izražava u tim veličinama, tonama bakra, bronze i u tom silnom utrošenom novcu. Savremena umetnost nosi ideju i poruku. Znate, otišli smo jako daleko od tih statua vladara koji vitlaju mačem. Želela bih da Beograd ide tim putem, a ne ovim povratkom unazad kada je umetnost u pitanju – kaže naša sagovornica i dodaje:
– I baš zbog toga konkurs i izložba „Naj rupa Beograda“, kao svojevrsni performans, imaju za cilj da se naš grad priključi svetu, a ne da se od njega u umetničkom smislu udalji!
S obzirom da politički establišment u ovoj zemlji najavljuje nicanje novih monumentalnih spomenika u Beogradu, istoričarka i profesorka Filozofskog fakulteta priznaje da čim čuje za novu inicijativu čelnika grada „pretrne od straha“:
– Pa čak i ako je ona infrastrukturnog karaktera, kao što smo imali prilike da vidimo sa rekonstrukcijom „četiri bulevara“, što traje godinama. Očigledno moramo da smišljamo akcije, i da se borimo na ovaj način, da tražimo odgovore na koje oni više nemaju odgovor. Sad niče spomenik despotu Stefanu Lazareviću, a najavljen je i spomenik Aleksandru Karađorđeviću. I to me posebno potresa, zbog toga što je planirano da se taj spomenik stavi na mesto gde su ubijeni Aleksandar Obrenović i kraljica Draga. To je sad već neka vrsta nekrofilije i istorijske osvete, i time ulazimo u ozbiljnu fazu zloupotrebe i umetnosti i istorije – ocenjuje Stojanovićeva.
Osvrće se i na najavu pravljenja konceptualnog parka skulptura na donjem Dorćolu, i ističe veliku bojazan:
– Opet će to raditi ruski vajar Rukavišnjikov, koji je posao dobio bez konkursa, i niko tačno ne zna šta će tu biti… A s obzirom na to kako izgleda spomenik Stefanu Nemanji bojim se da je to povratak u 19. vek i to u onu njegovu kič fazu – upozorava Dubravka Stojanović.
