Dobićemo verovatno još jedno čudno i prevaziđeno umetničko delo, koji će predstavljati novo ruglo za Beograd i uvredu za njegove građane, ali šta očekivati u zemlji čija je vlast od kulture napravila apsolutni nered, ocena je sagovornika Nova.rs nakon odluke da autor spomenika Stefanu Nemanji, ruski vajar Aleksandar Rukavišnjikov, bude zadužen i za uređenje parka na Dorćolu, kraj Dunava, na ogromnom prostoru od šest i po hektara.
Rukavišnjikov je dobio novi angažman u Beogradu na osnovu dogovora, a ne konkursa, što je ponovo izazvalo osudu stručne javnosti. Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, koji je sa ruskim vajarom ugovorio posao, mimo konkursa i koncepta, nedavno u Moskvi izjavio je da će to biti konceptualni park skulptura na Dorćolu, gde su Dunavski kej i marina Dorćol:
– Doći će u Beograd, pregledaće čitav prostor, a onda će posle toga izaći pred nas sa konceptom – izjavio je Vesić, dok je ruski umetnik kome je poveren prostor od šest i po hektara samo rekao:
– Još ne znam kako će skulpture izgledati i kojih će dimenzija biti, ali mi je drago što je park blizu Dunava.
Istoričarka umetnosti Irina Subotić komentarišući odluku da ruski vajar dobije, bez konkursa i koncepta, još jedan posao u Beogradu, na Dorćolu kaže za Nova.rs da je to još jedna uvreda za naš grad:
– Još jedno ruglo, uvreda za Beograđane, kulturu, za vrlo dobro obrazovane umetnike u našoj sredini. O tome je nedavno pisao i jedan od naših najuglednijih vajara Mrđan Bajić, sa potpisima svih vajara koji sad obrazuju celu generaciju i generacije naših budućih umetnika. Odjedanput neko van ikakve struke, van ikakvog smisla, razgovora, konkursa pravi dogovor sa jednim od umetnika koji zaista na listi sveta ne postoji, sem u Putinovoj Rusiji. Mislim da ljudi koji mogu da reaguju u ovom času, treba obavezno da dignu svoj glas, kao što su dizali glas za mnoge nesreće koje se dešavaju u ovom našem gradu. Ako se sada ne digne glas, imaćemo još jedno ruglo kakvo imamo na Savskom trgu i uopšte u našem gradu za ove vlasti – smatra Subotić.
Vajarska sekcija ULUS-a već je digla glas i protestovala zbog najnovijeg poteza čelnika Beograda. Predsednica ove sekcije Milica Ružičić kaže za naš portal da joj nije jasno zašto se domaći umetnici toliko zanemaruju.
– Ponovo ću da podsetim da je u okviru Beograda na vodi, iza leđa Stefanu Nemanji, raspisan jedan širi konkurs za mlade vajare, na kom su oni trebali svoje velike radove za javni prostor u vrlo kratkom roku da izrade i prodaju po ceni od 1.200 evra. Kada uporedimo taj pristup prema domaćim umetnicima sa tretmanom koji ima ruski vajar, i sa njegovim cenama, pomislila bih da možda živimo u nekoj tuđoj državi… – ističe ova konceptualna i vizuelna umetnica.
Sociolog i književnik Ratko Božović novi projekat vidi kao „parabolu našeg odnosa prema strancima“, naročito onima koji su nam, kako napominje, „omiljeni“.
– Pošto nas je Rukavišnjikov usrećio sa ovim spomenikom Stefanu Nemanji, našu sreću nikako ne treba zaustavljati. Treba ta sreća da se nastavi dalje… I u vremenu i u prostoru. Ovaj prostor kod bivše Železničke stanice smo baš fino osmislili, pa sad treba da napravimo i dodatak tome. Znate, kad nešto počne dobro, to dobro ne treba nikako zaustaviti – priča nam kroz smeh Ratko Božović, uz opasku da njegove reči, ukoliko neko do sad nije razumeo, izgovara kao sprdnju. Zato i nastavlja u tom duhu:
– Ništa što je napravljeno nije nimalo sporno, niti u jednoj dimenziji spornosti, pa zašto onda ne dati još jednu šansu čoveku? Naročito čoveku koji je deo te preovlađujuće varijante naše velike ljubavi koju gajimo prema Rusiji. Ta pojedinačna ljubav stvara i kolektivni zanos, I sve je to baš fino povezano. Ovde je politika uredila sve što se tiče kulture tako da je to apsolutni nered!
Posmatrajući danas naše društvo Ratko Božović na kraju primećuje da nam je svima samo preostalo da se zapitamo: „A, ko ovde bilo šta zna?“
– „Rekla-kazala“ je u stvari najveća istina u našem društvu. Strašno svi grešimo što pokušavamo da uozbiljimo stvari. Jer, sprdnju treba dočekati sprdnjom. Nema drugog odgovora. Da o budali pričate kao o mudracu je sasvim glupo, i potpuni promašaj u metodologiji pristupa!
Na pitanje kakav umetnički sud ima o dosadašnjem radu vajara Rukavišnjikova u Beogradu, Milica Ružičić ističe da ne želi da bude „sudija bilo čijeg rada“, jer veruje da svako delo ima svoju publiku, ali ukazuje na jedan veći problem:
– Uglavnom nemamo priliku da vidimo savremenu umetnost među javnim spomenicima, iako imamo vrlo kvalitetne obrazovne institucije i mnoštvo kvalitetnih umetnika u ovoj oblasti. To mogu da posvedočim jer Vajarska sekcija ULUS-a svake godine pravi po jednu godišnju revijalnu vajarsku izložbu u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Moram da primetim da je rad Rukavišnjikova samo još jedan među mnogim čudnim spomenicima koji su iznikli u nekakvom stilu akademizma, koji retko po kvalitetu može da se meri sa klasičnim akademskim stilom s početka prošlog veka. Deluje mi da nam javne spomenike ne samo naručuju, već i u formalnom smislu određuju njihov izgled, ljudi koji se bave politikom, a ne umetnici. I čini mi se da je tako već dugo. Za državu koja je globalno sve više poznata po svojim grandioznim modernističkim spomenicima nastalim posle Drugog svetskog rata, ovih poslednjih 30 godina spomenička plastika se kreće vrlo retrogradno – misli Milica Ružičić.
Zamenik gradonačelnika Goran Vesić je najavio da će Rukavišnjikovu, osim uređenja konceptualnog parka na Dorćolu, biti povereno da radi i spomenik Aleksandru Karađorđeviću, zbog čega istoričarka umetnosti Irina Subotić predlaže vajaru da najpre ode u Skoplje.
– Neka vidi kakav je to „Projekat 2014.“ i kakvo je to ruglo celoj kulturi u Makedoniji, kakvo je to ruglo u svetu i kako se prave studije o sramoti koju je doživeo makedonski narod. Ne smemo dozvoliti da se i nama to desi – upozorava Irina Subotić.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare