Podeli
Sreten Stojanović Foto: sanu.ac.rs

Uvek mi je imponovala monumentalnost naših istorijskih ličnosti i velikih istorijskih zbivanja. To i pokušavam da kažem na svoj skulptorski način, onako kako umem, govorio je jedan od najvećih srpskih vajara Sreten Stojanović polovinom prošlog veka.

Njegoš, Karađorđe, Filip Višnjić, Branislav Nušić, Maksim Gorki, Milutin Milanković, Đakometi – sve ove velikane pretočio je u statue ili biste jedan od  najvećih vajara ovih prostora u 20. veku Sreten Stojanović. No, Stojanović koji je za svoje 62 godine doživeo i preživeo silne brodolome i ostavio grandiozna dela iza sebe, čovek koji je uneo intimnu dimenziju u srpsko vajarstvo, stvorio moderan psihološki portret, u monumentalnoj plastici negovao epsku tradiciju, kao da je prepušten zaboravu.

Da li će vajara, crtača, slikara, pedagoga, akademika SANU od zaborava otrgnuti nova izložba “Sreten Stojanović. Vrline karaktera i materijala” u Narodnom muzeju, na kojoj su predstavljena 64 umetnikova dela?

Karađorđe Foto: Shutterstock

– Postoje dva bitna spomenika vajara Sretena Stojanovića u Beogradu, pored kojih prolazi naši sugrađani, a da zapravo ne znaju ko je njihov autor. Najpre, to je spomenik za koji valjda zna svaki Beograđanin – Karađorđeva figura ispred Hrama Svetog Save i Narodne biblioteke. A druga je Njegoševa sedeća statua ispred zgrade Filozofskog fakulteta. Anomalija kulturnih sredina u regresiji, kao što je naša, jeste da nastupa amnezija i zahvata zaslužne stvaraoce kulturnih vrednosti – kaže za Nova.rs Đorđe Kadijević, reditelj, ali i istoričar umetnosti i dugogodišnji likovni kritičar.

Izložba nije dovoljna, kako podvlači Kadijević, jer Stojanovića predstavlja “ambivalentnom kulturnom auditorijumu”:

Sedeći ženski akt, 1927. godina, iz kolekcije Narodnog muzeja Foto: Promo/Narodni muzej

– I posetioci koji dođu na izložbu predstavljaju onu manjinu ljudi koja je zainteresovana za likovnu umetnost. Ali, oni već znaju za njega. Nama je potrebno da o njemu saznaju oni koji do sada nisu ni čuli za njega, što je porazno – ukazuje Kadijević.

Podseća stoga da se Sreten Stojanović svrstava u naše vrhunske vajare, a najplodnijim periodom umetnika karakteriše onaj neposredno pre i posle Drugog svetskog rata:

– Spada u snažne talente stila koji je u suštini ekspresionistički. U tom aspektu pripada porodici postmoderne umetnosti kod nas. Znate, mi smo uvek malo kasnili. Nismo ušli u epohu moderne umetnosti onda kada je bilo vreme, već kada je ona bila na kraju svoga “istorijskog mandata”. No, značajno da smo ipak ušli u tu epohu, a za to zaslugu ima i Sreten Stojanović – smatra Kadijević.

Đorđe Kadijević Foto:Nemanja Jovanović

A ko je bio Sreten Stojanović?

Rođen je u Prijedoru 1898. godine u porodici pravoslavnih sveštenika. Dečački dani umetnika bili su, najblaže rečeno, burni, jer je kao maloletnik, učenik tuzlanske gimnazije, osuđen na desetogodišnju robiju zbog pripadnosti “Mladoj Bosni”.

Zahvaljujući podršci zagrebačkog lekara Đurice Đorđevića i njegove supruge Kriste, koji su činili mnogo za mlade umetnike onoga doba, stiče stipendiju za školovanje na bečkoj Akademiji 1918. godine, gde je pod velikim uticajem profesora Franca Celeznija i Stanislava Romana Levandovskog.

Ali, zanimaju ga i društveno-politička previranja u Beču u to vreme, uoči sloma Austrougarske monarhije. U revolucionarnom raspoloženju vraća se u Bosnu, i uzima učešće u nacionalnoj borbi neposredno pred kraj i po završetku Prvog svetskog rata.

A onda se ponovo posvećuje umetnosti i odlazi u Pariz, na studije kod Antoana Burdela. I jeste bio odan studijama, ali upijao je i sve čari boemskog života francuske prestonice. Lazar Trifunović opisuje ga kao “zgodnog i galantnog mladića, sa obaveznim šeširom na glavi koji se dobro uklopio u boemske krugove Monparnasa”, dodajući:

“Monparnas je tada izgledao kao moderni Vavilon”.

Trifunović zaključuje da u Stojanovićevoj poznoj mladosti nije bilo ničega drugog do pregršt zadovoljstva.

Ali, po povratku iz Pariza zadovoljstvo nije bilo najpreče, već rad. U Beogradu se nastanjuje 1922. godine. Pravi atelje, postaje jedan od predstavnika naprednih umetničkih shvatanja i učestvuje u osnivanju grupe “Oblik”. Izlaže na samostalnim i grupnim izložbama, piše likovnu kritiku, prvi ozbiljno piše o skulpturi, putuje, između ostalog 1927. po Sovjetskom savezu u društvu Dragiše Vasića i Vladislava Ribnikara….

Torzo, 1922. godina, iz kolekcije Narodnog muzeja

Profesorsku karijeru započinje na Višoj pedagoškoj školi, da bi zatim postao jedan od prvih profesora Akademije likovnih umetnosti u Beogradu.

Usred Drugog svetskog rata, tokom kojeg je sa porodicom bio u Beogradu, stiže mu strašna vest o smrti njegovog rođenog brata Mladena Stojanovića. Doktor, koji je predvodio Kozarski partizanski odred, najpre biva ranjen a tokom puča Radoslava Radića, zajedno sa ostalim ranjenicima, ubijen.

Josip Broz Tito ga posthumno proglašava narodnim herojem, a o njegovoj sudbini snimljen je i film “Doktor Mladen”, u kome lekara i revolucionara igra Ljuba Tadić.

Bratovljeva smrt, prema svedočanstvima, ponovo rasplamsava politički i društveni aktivizam umetnika. Nakon Drugog svetskog rata postaje predsednik Narodnog fronta Beograda, sekretar Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, predsednik Udruženja likovnih umetnika Srbije, rektor Akademije umetnosti, urednik časopisa “Umetnost” i pokretač “Prosvetine” edicije “Slikari i vajari”, u okviru koje je objavljeno dvadesetak monografija srpskih umetnika.

Ako je verovati zabeleškama, ideja o ciklusu džinovskih figura velikana naše istorije bljesnula mu je još četrdesetih godina prošlog veka. Ovaplotio ju je desetak godina kasnije, u fazi “epske monumentalnosti”, kako ju je okarakterisao Lazar Trifunović. Najpre odaje počast palim borcima tokom Narodnooslobodilačke borbe impresivnim spomenikom “Sloboda” na Fruškoj gori.

Njegoš, Sreten Stojanović Foto: Shutterstock/ColorMaker

Monumentalna skulptura Njegoša postavljena je u tadašnjem Titogradu 1952, a njena replika u Beogradu na platou ispred Filozofskog fakulteta, dok je Karađorđeva završena 1955. godine.

– Umetnikova figura Njegoša toliko je moćna, snažna i impozantna da bi svaki čovek koji je ugleda, a naročito oni studenti koji se obrazuju u zgradi u njenoj neposrednoj blizini, trebalo da uvidi kakav je energetski potencijal te skulpture. A onda i da znaju ko je čovek koji je taj energetski potencijal situirao u tu bronzanu statuu. I potom će, hteo ili ne, čuti da je taj isti čovek napravio Karađorđevu statuu ispred Narodne biblioteke. A nažalost, Sreten Stojanović je danas jedna od žrtava našeg neznanja – zaključak je Đorđa Kadijevića.

No, da je i nekada vladala neka vrsta neupućenosti ili neznanja svedoči i to da je taj isti Karađorđe jedva završio na Vračarskom platou. I to tek 1979, punih 19 godina nakon smrti Sretena Stojanovića. Porodica umetnika donirala je bistu Karađorđa, načinjenu 1955, gradu Beogradu. Ali, rad vajara dugo je stajao zakopan u uglju, u dvorištu livnice, i Crnogorci su se dosetili i Đorđu Petroviću postavili spomenik, Stojanovićevo delo, u Podgorici 1968, da bi se tek onda gradski oci Beograda ohrabrili.

Sreten Stojanović preminuo je u Beogradu 1960. godine ostavljajući jedan od najvrednijih skulptorskih opusa u srpskoj umetnosti 20. veka. Njegova dela čuvaju se danas u Narodnom muzeju, Spomen-zbirci Pavle Beljanski, Muzeju savremene umetnosti, Muzeju grada Beograda, Muzeju pozorišne umetnosti, Narodnom muzeju Čačak, Umetničkoj zbirci SANU, a na otvorenim prostorima i u memorijalnim kompleksima Beograda, Vojvodine, Crne Gore i Republike Srpske postavljene su neke od njegovih najznačajnih monumentalnih kompozicija.

Sa izložbe u Narodnom muzeju Foto:TANJUG/ RADE PRELIC

U opisima Sretena Stojanovića najčešće se može pročitati da je bio krupan i stasit, poput svojih grandioznih dela. No, bio je blage prirode, oštrouman, uvek siguran u sebe, pun optimizma, uvek spreman da se našali. Ali, ako bi ga neko preterano iskušavao nije mu bilo strano da žestoko odbrusi i odbrani se. Bio je, kako je zabeleženo, realista koji romantičarski doživljava stvarnost.

– Umetnost po sadržaju mora da bude izraz vremena i društva u kome umetnik živi. A sa formalne strane umetnik treba da teži da dostigne maksimum lepote – govorio je Sreten Stojanović.

Komentari

Vaš komentar