Ne kupujem tabloide, ali mi, sticajem okolnosti, stižu u kuću a, s obzirom, da mi je tridesetogodišnje trovanje novinskim olovom ostavilo trajne posledice po navike ( bogami i na mozak) ne mogu, a da bar ne bacim pogled na naslovne strane. Priznajem - grešna mi duša - često i prelistam taj najbesmislenije straćeni papir.
Ima u tome profesionalne deformacije i latentnog mazohizma, ali se mora priznati i da se u toj papazjaniji od laži, poluinformacija, kleveta, podmetanja, tračarenja i gluposti – kad se na pravi način izukrštaju i dešifruju – mnogo više sazna o našoj čemernoj stvarnosti, nego iz ovih tzv. ozbiljnih novina.
Evo kako. Blatoidi su postali ( tačnije, tako su zamišljeni i namenski napravljeni) neka vrsta polukriptovanih nosilaca svakojakih abera, prognoza i tumačenja, preko njih se šalju poruke političkim protivnicima ali i najavljuju svileni gajtani dojučerašnjim saborcima; na njihovim stranicama ratuju suprotstavljene strane službi bezbednosti, šteluju rejtinzi, podmeću dubare, istrage usmeravaju u pogrešnom pravcu i zabašuruju svinjarije njihovih patrona.
Kad tabloidi o nečemu galame na sav glas, budite sigurni da to ne rade kako bi temu do kraja „razradili“, već da bi neku drugu, opasniju i delikatniju sakrili. Kad,pak, upadljivo ćute o nečemu o čemu su već i vrapci obavešteni, znači da još nije stigla naredba da se tu čačka i oni će se dosledno praviti ludi sve dok sa „nadležnog mesta“ ne stignu uputi i amin.
Tek u drugom planu su bljuzgotine iz sektora seks, droga i turbofolk, rijaliti život i smrt, zadignute suknje i spuštene gaćice, sevanje guza, ispadanje sisa i ostala čuda i pokore iz raskošnog repertoara tabloidnog kanalizacijskog treša. To je perfidno plasirano da se čitalac malo relaksira ali i da smetne s uma nešto što mu se, nekim slučajem, učinilo sumnjivo, nelogično i nemoguće iz onih naslova štampanim najvećom punktažom, jer ne bi bilo poželjno da to provali. Ono je tu samo da ga dodatno zbuni i pojača konfuziju.
Njihovi dobro obavešteni krugovi su kružnice koje ispisuje šestar čiji vrh je u samom centru pakla, zato su njihove teme „vruće“ a urednici tekstove rediguju đavoljim papcima, oslobođeni svih obzira i skrupula i sa dušom na stalnoj rasprodaji.
I onda…? Onda ti isti honorarni Luciferovi saradnici na svoje naslovne strane zapandrče ikone, krstove, brojanice, mini molitvenike i ostali priručni religijski mobilijar ( ovih vaskršnjih dana tome uveliko svedočimo, slične masovke se događaju i o Božiću ili velikim praznicima) , demonstrirajući vernost tradiciji i pravoslavlju, a sve sa jednim ciljem: da podignu tiraž i smeće koje prave uvale i vernicima, računajući na njihovu bogobojažljivost.
I kako to izgleda? Tako što, primera radi, Sveti Jovan, Bože oprosti, visi sa petokubikažne dojke neke starlete, Sveta tri jerarha vire ispod suknje slične dronfulje, Molitva anđelu čuvaru je zalepljena preko nekog krvožednog naslova, Arhangel Mihailo je poravnjan sa nekim estradnim narkomanom kome krila daju „red bul“ i druge supstance, Preobraženje Gospodnje se divno uklopilo sa njuškom nekog političkog konvertita ( eto simbolike), Sveti Velikomučenik Dimitrije se velikomuči po drugi put prilepljen za rever kaputa nekog silovatelja a i Isus Hrist, s vremena na vreme, dopadne neke tabloidne golgote. I tako redom. Ako je veseli svetac imao sreće prethodnog dana na mestu gde je sada on, visila bi neka bezazlena besmislica – kesica začina, plastična modla ili nešto slično. Ako je Gospod nešto ljut na njega na tom mestu će se, koliko sutradan, naći prezervativ.
Pune su kuće širom Srbije tih ikonica, i sam posedujem zavidan tabloidni ikonostas – nekako mi je grehota da ih bacam zajedno sa odštampotinama za koje su bile prikačene. Jedno vreme sam se nosio mišlju da ih, poput onog penzionera Mileta Delića koji Vučiću uredno vraća pare od one njegove milostinje , kovertirane vraćam urednicima tabloida, uz zahvalnost što brinu o mom duhovnom zdravlju i zamolim ih da malo olade sa tom aktivnošću, jer postoji opasnost da završim među zilotima.
Neko će reći kako nije primereno da se o ovome piše u vreme jednog od najvećih hrišćanskih praznika, ali mi se čini da je tajming idealan i da upravo sada treba podsetiti na ovu paradu licemerja, pa i priupitati ljude iz naše Crkve da li su oni dali blagoslov ovom tabloidnom dileraju ikona i krstića – ipak su oni nadležni za te relikvije i pretpostavljam da su i proizvodnja i distribucija pod njihovom kontrolom.
Ne izigravam nikakvog moralizatora, ali moram da pitam vide li oni išta neprilično i banalno da sveci i jevanđeoske poruke do pastve dolaze i preko naslovnih strana glasila pod izdavačkom nadležnošću Sodome i Gomore? Da li je baš primereno da se sveti ljudi, čiji su život i dela, bili primeri visoke moralnosti i suprotstavljanja grehu, pomešaju sa polusvetom i gadostima koji se plasiraju iz tih novina i da li ih ta činjenica skrnavi? Možemo li da zamislimo kako potencijalni vernik uzima krstić koji je bio zalepljen, primera radi, za poprsje Dare Bubamare i sa strahom božijim ga premešta na svoje grudi?
Ostavljam i mogućnost da sam potpuno u krivu i da nije bitno kako relikvije dolaze do ljudi ( ni ona vašarska prodaja sa kartonskih kutija nije daleko od ove tabloidne), da je i to neka Božija promisao, nama smrtnicima nerazumljiva. Priznajem da nemam ni pravo da se bacim onim čuvenim kamenom, jer sam i sam radio u novinama koje su takođe „valjale“ ikonice i krstiće, a to što se sa tim nisam slagao me nimalo ne opravdava. Samo zadržavam pravo da mislim, a to sam mislio i tada, da je ta praksa, u najmanju ruku, problematična, degutantna i licemerna i da neke stvari ne treba mešati. Ako crkveni hramovi ne prodaju tabloide, onda bi, valjda, bilo u redu da i ovi ne trguju ikonicama.
A jedan tabloid se pred ove praznike proslavio originalnim poklonom – nalepnicama za jaja za koje se ne može sa sigurnošću utvrditi da li je u pitanju neumesna sprdnja, idiotluk, do sad neviđeni čin udvorištva ili svetogrđe – biće da je džoint venčer sve četiri stvari. Naime, uz sličice svetaca i značajnih ljudi, vojskovođa, državnika i naučnika prošvercovane su veličine i „sveci“ našeg doba. Tako se pored Njegoša našao Ivica Dačić, između Pupina i Vuka Karadžića je smeštena Darija Kisić, Vučić između Karađorđa i Svetog Vasilija, to jest oni su do njega, a našlo se mesta i za doktore Kona i Nestorovića. Ne sumnjam da će mnogi i njih da zalepe, ali ovde se radi o tome da su oni koji su ovo osmislili prilično odlepili ili su na brejn stormingu na kome se odlučivalo koga sve da odaberu za „na jaja“ taj isti lepak duvali. Nego, nešto razmišljam kad su već stavili veći deo Kriznog štaba kako preskočiše Anu Brnabić? A još da su dodali i Vulina to ne bi bilo samo za jaja, to bi bilo do jaja.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare