Piše Ranko Pivljanin: Prebi li Vučić Vuka

Na sreću sve se završilo na Vučićevom besu i vređanju gostiju koje je sam pozvao svojim budalastim junačenjem na konferenciji za štampu – što mu je prešlo u naviku i gotovo da ne propušta priliku da negde nekog od političkih protivnika pozove na fizički obračun.Taj „dođi vamo“ uličarski manir, nedostojan funkcije koju obavlja, godina koje broji i društvenog statusa, tužna je slika čoveka koji je ceo život ciljao u jednu metu – politički uspeh i na kraju pogodio, ali je zato sve ostalo promašio.To „ostvarenje“ niti je bilo, niti će biti dovoljno da prekomponuje njegovu ličnost čije telo još nosi teret Šešeljevog šinjela pod kojim je stasavao, stadionskog mentaliteta u kome se socijalizovao, dugogodišnje političke i druge uskraćenosti koje su ga napunile frustracijama, besom i zlobom. Njegovo junačenje i stalna potreba da se s nekim obračunava nije izraz karaktera autentičnog bundžije i mangupa, već pre refleks kukavice koja u sebi nosi bazičnu nesigurnost i strah. Otud i potreba da se u svakoj prilici predstavlja kao ibermenš i najdebljim flomasterom podcrtava svoja dostignuća i potencijale ubeđujući druge, ali pre svega sebe, da to zaista tako jeste i da drugačije ne može biti. Ipak, u retkim intrevalama lucide, kad nazre pukotinu i providnost fasadnog lažnjaka on se suočava sa sobom onakvim kakav jeste a taj suret nije prijatan, boli i podseća na sve ožiljke koje je izgletovao političkom moći.Tada se pretvara u ono što zapravo i jeste, čoveka sa tribina jakog u čoporu i nedovršeni politički poluproizvod stvoren u manufakturama jednog dijaboličnog, ali intelektualno superiornog, političkog monstruma i jednog upravnika groblja. Obojicu je politički „likvidirao“ ali nikada do kraja nije uspeo da u sebi ubije i saznanje da ga je onaj prvi, kroz užasni i ponižavajući dril stvarao, a ovaj drugi mu doneo vlast koju je oberučke zgrabio i više je ne ispušta. Kada se toga seti postaje ranjena zver bez iskustva i kapaciteta da neku provokaciju prevaziđe mirno i šmekerski, već reaguje instiktom ulice, neobuzdano i smešno po principu „držite me, da ih ne pobijem“.Mučnu scenu u Predsedništvu sam je prizvao,ali očigledno nije očekivao niti predvideo da njegovo „paunisanje“ ispred mikrofona može doći na konkretnu proveru i to je dočekao nespreman i zbunjen pa je reagovao neartikulisano i besno.Bizarana situacija u kojoj predstavnici jedne opozicione stranke dolaze na „zakazanu“ tuču sa predsednikom države tužna je slika i prilika društva vraćenog u pretpolitičko doba gde ne odlučuju argumenti i instrumenti demokratije već gola sila. Moguće da bi robusni Vučić i pretukao omalenog Vuka Jeremića, ali je isto tako moguće da bi on sam dobio batine od Borivoja Borovića, bivšeg karatiste i nosioca crnog pojasa ( koji je bio odsutan), ali ova razrada potencijalnog raspleta ovog dvoboja ne služi da se licitira ko bi tu bio jači, već da se na tom najnižem nivou rasprave demaskira apsurdnost situacije u kojoj se zastupnik najviše državne funkcije bije u parku ili po hodnicima sa opozicionarima ili bilo kim drugim.Najgore od svega, koliko god ovaj događaj bio otrežnjujući, on neće uticati na promenu Vučićevog daljeg ponašanja u pravcu dostojanstvene i pristojne komunikacije sa političkim protivnicima. On, jednostavno, ne ume, neće a izgleda i ne može da izađe iz uloge kikireza koji skače po ovom političkom kokošinjcu vičući „Ima li ko jači?“. Veruj, uvek ima. Pravo pitanje je ima li ovde ko pametniji?