Piše Ranko Pivljanin: Ko se boji Grigorija

Ovih dana je vladika Grigorije izašao sa zanimljivom idejom o okupljanju pametnih, časnih i hrabrih ljudi koji bi radili na promeni tridesetogodišnjeg kleptokratskog sistema, patentiranog da bi kriminalci, koji su politiku pretvorili u profesiju, mogli od nje da fenomenalno žive i nekažnjeno se bogate. Od Miloševića naovamo taj sistem funkcioniše po istoj, pokazalo se veoma uspešnoj matrici: proizvede vođu od koga besomučna propaganda, koja uvek računa na onaj beslovesni deo biračkog tela (nekritičkog u političkom mišljenju i pokvarenog i sebičnog u svom egzistencijalnom strahu) pravi takozvanog oca nacije, moćnog gazdu koji će preuzeti svu odgovornost, a zauzvrat deliti milostinju i održavati ih u životu.Otud svakodnevno slušamo od Vučićevih pristalica kako im je on dao penziju ( od malo njih ćete čuti da ih je, zapravo, opljačkao zarad famozne fiskalne konsolidacije); on im je podelio sto evra ( ne pitaju se odakle pare i ko će platiti račun tog rasipništva); on im je asfaltirao puteve, on postavio trafo stanicu, on je spašavao decu iz smetova, on dovodi investitore i zapošljava ih, on je nabavljao respiratore i lično ih priključivao pacijentima... On, dakle, brine o svemu.Naše je samo da ga slušamo, gledamo, tapšemo mu, volimo ga, glasamo i živimo u iluziji zemlje dembelije u kojoj sve funkcioniše isključivo zahvaljujući Njemu. Juče je to bio Milošević, posle njega Đinđić ( njega su ubili kad su videli da namerava da im njihov život vrati u njihove ruke), nakon toga Koštunica ( koji je bezglavo pobegao kad je shvatio razmere tog ludila), nakon toga Tadić ( koga su, s pravom ili ne, kaznili jer im nije bio dovoljno jak sultan) i na kraju dobili Vučića koji je usvojio i pamet i batinu Kneza Miloša i radi po njegovom sistemu.Malo preti degenekom, malo podanike korumpira privilegijama i našim novcem, a malo nosa „na izvolte“ glavu srpske države po svetu. Nije on slučajno onaj auto put nazvao Miloševim imenom. Što ga ne krsti Karađorđevim – on je prvi krvario gaće u ratu s Turcima, pa, eto, nek sledeći koridor bude Knjazov? Ima u tome nekog vraga, makar i bez „sedam binjišah“.E, zato je ideja vladike Grigorije u redovima Vučićevog režima (ali i među onim aspirantima na vlast koji bi samo da ga zamene i preuzmu uveliko razrađeni sistem) izazvala strašnu pometnju, odjeknula poput bombe i protumačena je kao trn u oko. Ona preti samom temelju „dogovorne politike“ i pripadajuće joj ekonomije po kojoj danas vladam i kradem ja, sutra ćeš ti, a ti me nećeš dirati, jer ću preksutra opet da jašem ja. Ukoliko bi serealizovalo ono o čemu je govorio Vladika - a radi se o tome da se napravi sistem u kome se ne bi pitao jedan čovek već institucije sa odgovornim i poštenim ljudima u njima - onda nepisani i prećutni dogovor političke mafije pada u vodu i odlazi dođavola, a i oni zajedno sa njim.Zato i galama, buka i bes koja se digla povodim Vladikine izjave. Otud i tviter napad na Grigorija od strane onog „torbara“ koji se, isključivo Vučićevom voljom, našao na mestu nekakvog ministra u ovoj smešnoj vladi, koji trabunja kako je „Božić, praznik duhovnosti, jedan građanin Srbije (nažalost) u odori sveštenika iskoristio za najbestidniji lični marketing, najavu formiranja stranke i moguću kandidaturu ni manje ni više nego za predsednika Srbije...“Ovim je on samo obznanio strašni strah svog gazde od ozbiljnog protivnika a gazda ga je poturio da čupa Vladiku za mantiju, jer se sam, barem za sad, čuva da „udari“ na crkvenog velikodostojnika o čijem ugledu u narodu može samo da sanja. Napujdao je svoje pudlice da sikću na Grigorija, koga u poodmakloj paranoji, vidi kao potencijalnog konkurenta na predsedničkim izborima.Iako je mogućnost da Vladika dizeldorfski i cele Nemačke (tamo poslat, jer je smetao crkveno-režimskom kartelu, remeteći njihovu idilu) skine mantiju i ugazi u blato dnevne politike kao mogući predsednički kandidat – minimalna, Vučić bi da je eliminiše u samom zametku, jer mu njeno ostvarenje izgleda strašnije od Strašnog suda. U situaciji u kojoj je opoziciju u zemlju zgazio i najrađe bi da za protivnika ima nekog luzera iz njenih rasturenih redova, Grigorije, ili neko njemu sličan, mu kvari račun, kao što mu planove remeti svaka nekontrolisana akcija ili pokret sa autentičnom snagom i voljom.Iako uljuljkan u samodovoljnosti i omnipotentnosti, odlično zna da bi ga, na fer i poštenim izborima i uz ravnopravne medijske uslove, već u prvom krugu zbrisao, ne samo Grigorije, već bilo koji konkurent koji ima zdrav rezon i nema putera na glavi. Kada ne bi polemisao sa „virtuelnim“ Đilasom koga mu medijski seizi puštaju sa televizijskih servera, a on mu, junak, žestoko odgovara, gledajući ga na ekranu, već dva tri puta seo prekoputa živog čoveka koji ima drugačije viđenje stvari, njegova vladarska aura bi se razbila u paramparčad da je više nikad niko ne skupi. Naime, Vučićeva noćna mora je armija od četiri miliona građana čije glasove nikad nije dobio i mogućnost da se pojavi neko za koga bi oni hteli da glasaju ostavlja ga bez i ono malo sna, jer sluti definitivni politički kraj.Vučić priznaje i sanja samo protivnike koje, prema njegovim potrebama i zahtevima, dizajnira strašna propagandna mašinerija, a svaki koji nije deo tog projekta mu je ubod u zenicu i u startu mora biti satanizovan i eliminisan. Zato je Toma Mona i otvorio „lov na Grigorija“. Ne samo da njemu, preventivno, naudi, već da pošalje poruku kako će proći svako kome bi slučajno palo na pamet da o svom kruvu, ruvu i političkom poštenju izađe na crtu Vladaocu, a koji je sam na televiziji priznao kako mu je za one prošle predsedničke izbore jedini problem bio onaj Beli Preletačević iz Mladenovca. „Radili smo brojne fokus grupe zbog njega“, reče onomad „fokusar“ i„tim bilder“ koji u životu, gotovo, nikad ništa nije radio osim što se bavio politikom.E, kad mu je šarlatan Beli bio toliki problem, možemo samo da mislimo kakav zort ima od jednog ozbiljnog Momka u Crnom.****Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram