Podeli
ranko pivljanin
Ranko Pivljanin, Foto: Promo

Pre desetak dana na platou ispred Sportskog centra Banjica četvorica, bezmalo golobradih, mladića driftovali su „mercedes“ najnovije klase. Vrteli su ga oko zadnjih točkova uz jezivu škripu guma koja je odjekivala celim krajem, divljali su bez namere da skoro stanu sa suludom igrom, dok im se, valjda, gume ne pretvore u froncle, a točkovi ostanu na felnama. U obližnjim kafićima su sedeli ljudi, ušuškani u svom kukavičluku, osluškujući ciku i provirujući kroz prozorska stakla, verovatno cokćući i odmahujući glavom na račun obesne omladine.

Naravno, da nikome nije padalo na pamet da ih opomene ( ko zna ko su, čiji su, možda su i naoružani…imali su čitav repertoar opravdanja pred svojom bednom savešću) niti, pak, da okrene broj policije i prijavi izgrednike. (Možda ih je neko i prijavio, ali je policija, očigledno, imala preča posla.) Radije su se iščuđavali, dok im je grlo i nos štipao ljuti smrad sprženih guma. Oterao sam ih i otišli su, uz istu jezivu škripu guma, da negde po gradu zgaze nekoga. Sticajem okolnosti nisu. Barem nisu te noći. Ovaj u Nišu jeste.

I to nakon što je danima orgijao niškim ulicama a da niko nije reagovao. Ispostavilo se, nije ni policija kojoj je – tada potencijalni a sada i stvarni ubica – ipak, bio prijavljen. I šta ćemo sad? Dve porodice, umesto da proslavljaju Božić, kopaju rake za najmilije. Ime umobolnika koji je u smrt poslao jednog dvanaestogodišnjeg dečaka i jednog odraslog čoveka i oca familije se, još uvek, ne objavljuje. Načelnik niške policije se ne oglašava, ali je tamo, u polutajnoj misiji, osvanuo ministar policije , inače jedan iz plejade Vučićevih služinčadi bez promila uporišta u biračkom telu, ali sa stanarskim pravom u vođinom analnom otvoru koje ga je treći put kvalifikovalo za ministarsku funkciju.

Pročitajte još...

I šta on tamo radi? Sprovodi – na sva usta, mikrofone, televizije i naslovne strane – proklamovanu borbu protiv organizovanog kriminala, uliva sigurnost građanima, šalje poruku da niko nije nedodirljiv i da su pravna država i njeni instrumenti jači od osionosti poludelih silnika? Malo morgen, što bi rekao muž one ludače kojoj je Vulin služio pre nego što je otkrio Vučića i za čijeg vakta su banditi i kriminalci, osim što su nesmetano ubijali i kolima i vatrenim oružjem, lupali šamare policiji.

Ali da ne nagađamo, valjda ćemo saznati zašto je prvi čovek policije urgentno otputovao za Niš. Moguće da najnoviji rat protiv kriminala podrazumeva i lično prisustvo ministra na mestu saobraćajnih nesreća, možda je Vulin potrčao tamo iz čistog viška revnosti ili je, pak, otišao kako se stvar ne bi zataškala, jer se govorka da je „audi“ koji je sejao smrt na niškom bulevaru vozio „nečiji sin“… Videćemo, kako da nećemo.

Ako još nekome nije jasno u kom pravcu stvari idu, ili je naivan ili je glup, ili oboje zajedno. Ili će mu se sve rasvetliti u trenutku kad i na njega, ili nekog njemu bliskog, u punoj brzini naleti neki crni „audi“ ili „BMW“, ali to saznanje tada neće vredeti ništa i meriće se samo strašnim bolom ili besplatnom kartom za onaj svet. Od naknadne pameti nikad niko nije video vajde.

Mi počinjemo, u punom kapacitetu, da živimo ono što se kolokvijalno zove „povratkom u devedesete“, s tim što nam se taj užasni rimejk (ne)doba opšteg društvenog i državnog rasula uvija u zlatnu oblandu, predstavlja kao neviđeni uspeh i naše Periklovo doba. Za komandnim pultom tog vremeplova sedi čovek koji je stasavao u originalu devedesetih i bio jedan od njihovih direktnih kreatora i korisnika i kako njegova vlast i režim zalaze u godine tako se sa njih ljušti i otpada šarena tapeta lažnjaka i pomalja se grozomorno lice polit-mafijaškog sistema sa svim prepoznatljivim imeniteljima: jedna neprikosnovena partija bez političke opozicije, neupitni vođa i uzurpirana država.

U njihovom krilu se odnjihala banda privilegovanih koja živi krešendo razularenosti iz koje se regrutuju ešaloni sinova nove generacije uspešnih tata sa svim pripadajućim insignijama: brza kola i spore misli, lake ribe i teške droge, puni džepovi i prazni mozgovi i životna filozofija definisana postulatom – ko mi šta može?

E, ti i takvi u obesti svojoj cepaju gume skupih kola jer ih oni nisu ni zaradili i svejedno im je; ti i takvi jurcaju tim kolima, nesvesni sirotinje koju gaze po ulicama i trotoarima, ali svesni da će proći nekažnjeno, jer će tata zvati (i znati) gde treba; ti i takvi su polaznici uličnog smera partijske akademije; ti i takvi se odgajaju kao naprednjački „jugend“da budu poslednji bedem odbrane režima i oni će ga – korumpirani nezasluženim privilegijama i izvedenom moći, braniti do poslednjeg.

A pred ovim društvom, tačnije pred onim što je od njega ostalo, je izbor: ili da ovima stane na put ili da ga oni na tom putu zgaze. Uveliko turira cela ergela „audija“.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar