Piše Ranko Pivljanin: Fotkanje u Šumaricama - selfi naše bede

I mi imamo svojih stratišta, nije baš da po njima pljujemo ali nam je svest šta znače i koju simboliku nose svetlosnim godinama daleko od obzira stanovnika Volgograda. Tako se ovih dana pronela vest kako su mladi za pozadinu svojih selfija počeli da biraju i mesta kao što su memorijalni kompleksi, poput onog u kragujevačkim Šumaricama gde su Nemci oktobra 1941. streljali 3.000 ljudi, a među njima 300 đaka.E, sad, najlakše je osuditi neku beslovesnu devojčicu koja je u poluerotskoj pozi ispozirala prislonjena na spomenik, nesvesna da ispod njene isturene pozadine možda leže seni vršnjakinje kojoj su pre sedamdeset godina meci zlikovaca prekratili život i kojoj je poslednja slika pred očima bila tama puščanih cevi streljačkog voda. Ova naša današnja junakinja će u grozničavoj potrazi za lajkovima i fejvovima svoju lakonski okačiti na Instagram, Fejsbuk, Google plus i slične virtuelne bilborde bolesne samopromocije u potrazi za sumnjivim, pre svega, lažnim identitetom koji joj ovo eksponiranje omogućuje. Ili ona misli da joj pruža. U toj selfi trci teško je očekivati da ona ima svest gde to i na koji način pozira, da li nešto skrnavi ili obesmišljava, njeno je samo da se napući i škljocne kamerom svog mobilnog telefona preko koga će već u sledećoj sekundi u svet odaslati svoj najnoviji selfi.Bitna je ona a ne mesto na kome je bila. Bitan je adekvatan profil a ne monument kod kog je stala. Bitna je trenutna reakcija fanova a ne smorno poniranje u istoriju, makar preko onih nekoliko šturih rečenica sa spomen ploče.Devojčica, osim što je (logičan) izdanak vremena poremećenih i izvrnutih vrednosti u kome su znanje i pristojnost nepotrebni višak pa i blam, a besramnost i lascivnost adut , ona je istovremeno jedinica iz vladanja svojih roditelja, propušteni čas njenih nastavnika, na kraju i žrtva kulturnog obrasca koji promoviše površnost, samoljubivost, pokvarenost, prečice, plagijate, lažne biografije i lažne autoritete. Prvo su je roditelji ovekovečili milion puta, neprestano je slikajući od pelena do punoletstva i gde treba i gde ne treba, da bi ona zaključila kako postoji išta bitnije od kamere i fotošopirane fotke kojom će se pohvaliti na društvenim mrežama.Ako su joj pisci udžbenika kao primer za vokativ naveli stih novokomponovane pesme, ništa logičnije nego da pomisli kako je Ceca Ražnatović i gramatički i svaki drugi autoritet.Možemo samo zamisliti kako, u našoj opštoj konfuziji oko antifašističke borbe gde su čas partizani zlikovci a četnici patriote a čas obrnuto, nastavnici istorije predaju događaje iz Drugog svetskog rata a kojim režnjem mozga mladi mapiraju detalje poput streljanja u Kragujevcu ili šta je to bilo u Jajincima. Da ne kažemo kako je neki austrijski ili italijanski autlet poželjnija destinacija za ekskurziju od, primera radi, Kadinjače.A mediji, naročito novine, koje se licemerno sablažnjavaju nad nedostojnim gestovima mladeži, najbolje bi bilo da se pokriju po ušima svojim naslovnim stranama sa kojih kipi prostota spram koje je snimak devojčice iz Šumarica tek naivni ispad mladalačke gluposti.Da ne idemo dalje, od prakse da se o svakom prazniku na naslovnu stranu zapandrči ikona sveca aktuelnog za taj dan za koju svi znaju da nije tu kako bi potakla na bogobojažljivost čitalaštva već da bi se podigao tiraž sa sadržajem koji je, najčešće, multiplikovana verzija onih sedam smrtnih grehova.I onda imamo bizarne situacije u kojima Sveta Petka stoji barabar sa nekom silikonskom lepoticom, Sveti Petar i Pavle prekrivaju nekog kriminalca koji im je u nekom obračunu isporučen u nadležnost, a ispod ikonice Jovana Krstitelja, bože oprosti, viri međunožje neke estradne ili rijaliti profuknjače.Devojčica nije krivac.Ona je selfi naše bede.