Piše Maja Uzelac: Reklama

Neki dan jedan reklamira svoj DJ set u klubu: Mrga. Pušta ploče. Lep i jak. Kažem: Haleluja. Dolazimo.

Dosta više jednih istih upeglanih slika prijatnosti – skromnih, indirektnih, da, mnogo puta već viđenih, ali opet i dalje poželjnih.

Dosta, bre!

Pa, pohvali se malo. Ako imaš čime.

.

Jednom davno radila tako ja na kampanji za promociju – da li možeš da zamisliš – poreza, od svih stvari? Za slogan sam predlagala: Plati porez, inače ideš u zatvor.
Svi su se jbt smejali, ali ja i dalje ne kapiram zašto. Šta je drugo realno reći, a da šalje jasnu poruku koja bi pored toga morala biti istinita?
Sad, možda smeh jer živimo u Diznilendu za siromašne, u kom se tvorza vrlo vrv zabode za kvarenje idile šetnjom u blizini demonstracija, ali ne baš obavezno za naivne razbibrige kao što su seksualna uznemiravanja, otimačine ili – utaja poreza od par milijardi.

E, ne sećam šta je tom prilikom odabrano, ali svakako nešto dovoljno nejasno, previše ušmirglano i potpuno beskorisno, kako već biva.
Sećam se da je moja režija imala da se sastoji od animiranja slova – P O R E Z …tako da se što nežnije slože ne bi li što prijatnije za oko formirala svoj zanosni sled.

…

I takođe se sećam, na fakultet je dolazio jedan stari vuk advertajzinga da nas podučava. Kao primer smo uzimali reklamu za paštetu. Kaže: pašteta je pašteta. Nije zdrava, sve su slične i samo reklama može da proda paštetu.
Ne znam. Mene je i tad svrbelo da vrisnem: hajde da reklamiramo ovu paštetu tako što kažemo: Ovo je pašteta. Nije zdrava. Nije posebna. Ali vi volite paštetu. Pašteta je jeftina. Pašteta je zgodna. I ima neku foru. Jer, koji je inače razlog da pašteta postoji i da se prodaje?

Da li je advertajzing stvorio paštetu? Nije. Kažem – pašteta ima svoj raison d’etre.
E, a ova ovde pašteta vam je skoro ista kao sve druge paštete.
Ali, malo je – jbmliga – glatkija.

Znam da ne zvuči kao mnogo.
Ali, vi što volite paštetu,
vi to kapirate.

.

Čega se plašimo? Ako već treba da se proda proizvod, ako treba nekog ubediti da to kupi, daj da se vratimo zdravim pijačnim korenima. Jer, decenije su isprale pradavno postuliranu peglanu marketing recepturu koja je tih dana imala efekta. Sada je reklama umetnost mešetarenja sekundama u medijima puta broj pregleda influenserskih storija. Što se sadržaja tiče – pa, volimo ništa spec. Msm to je ono što se očekuje. I fala bogu, isto to je onda ono što se dobija.

Kraj je sveta malkice, drugari. Nznm jeste primetili.
Ako Kraj Sveta ne može da nas prodrma, pa šta jbno može.
Dajte neki elektroškić za nas što još uvek mrdamo.

Nešto ludo.

Jer,
Ostalima ionako prodaš šta treba na triput ponovljeno ime brenda.

I znaš to.
Je l’ da.

Pa, šta je problem
– ponovićemo.

KRAJ.

(Disklejmer za intelektualce i umjetnike stare škole koji su očekivali da 2020. pišem o tome kako je reklama kao takva odvratna i nedostojna ljudska aktivnost:
Ja sam čitala Utopiju Tomasa Mora s 8 ili 10 godina, a negde tih dana mi se i poslednji put činila ostvarljivom.)

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.