Tigrasti mačor, stanovnik zgrade i sveta me je posetio. Spava pored budnog Bude. Konačno se navikao na ogrlicu protiv buva. Stavila mu je komšinica kod koje više nikad nije došao da prenoći.
*
Ovog leta na Festivalu evropskog filma Palić iskoristila sam priliku da pogledam dve epizode serije „Kljun“ na velikom platnu Letnje pozornice.
To je kriminalistička serija, a sam naziv je igra rečima – to je prezime, a ujedno i „policajac“ u slengu osamdesetih godina jer su tada kape kao deo uniforme podsećale na kljun.
*
Serija je neobična i van standarda.
Pre svega – glavna junakinja je inspektorka Kljun, ženski lik nosi seriju i vodi nas kroz komplikovane slučajeve sumnjivih samoubistava, a sve se dešava u Subotici i okolini jezera Palić.
Mađarska secesija zamenjuje uobičajne kadrove blokova i dronove nad Beogradom po kom jurcaju policajci i kriminalci.
*
Dakle, vizuelno je drugačija, a i podelu čine glumci na čija lica nismo navikli – pravo osveženje na ekranu.
Niko ne govori „znači i brate“, čak se od mladog detektiva, partnera inspektorke Kljun, nauče svakave trivije iz domena pop kulture.
*
Takođe, veliku ulogu u seriji igraju snovi što je nova tekstura i vrednost više od standarnih šablona po kojima se snimaju domaće serije tog žanra.
A jedna linija priče je ta da je inspektorkin muž u rijaliti programu – zatočen u televizoru – tako da njegovo varanje i sramoćenje čini da gospođi Kljun dodatno nije nimalo lako.
*
I to je izuzetno zanimljivo jer mi živimo u rijaliti noćnoj mori koja se davno prelila izvan scenografija TV studija i postala dominantan oblik ponašanja i na političkoj sceni, u školama i na ulicama.
Vršnjačko nasilje, kao i ono u kućama raste – statistika pokazuje.
*
Rijaliti „takmičari“ su uz pomoć tabloida i društvenih mreža oguljeni do koske.
Parčiće njihove džigerice razvlače već godinama – rabeći im ljudsko dostojanstvo.
Potpisujući taj ugovor kao da gube svako ustavom zagarantovano pravo u trci za honorarom i novčanom nagradom – pre svega pravo da izađu iz „projekta“, a da nisu ucenjeni sa nekakvih 50.000EUR.
Deca Fausta su sklopila dogovor sa Mefistom u domaćoj TV praksi i oni su glavni junaci šera u listama gledanosti na nacionalnim frekvencijama.
O tom uglu gotovo je sve rečeno, mada ne glasno.
*
Gotovo je nemoguće naći sagovornike koji bi svedočili šta su zaista preživeli u tim zadinama od pleksiglasa i kartona i sa kakvim posledicama se nose posle tog iskustva iz straha da se ne zakače sa gazdama „imperije“.
Pride svesni, kakve su dogovore potpisali i nemajući finansijske mogućnosti da dovedu u pitanje validnost tih bizarnih ugovora pred sudovima – s pravom sumnjajući da su sudovi korumpirani i da mogu lako presuditi u korist mašinerije.
Sasvim je jasno, rijaliti programi su deo državnog projekta – oni ne bi mogli da postoje da nisu aminovani od projektanata ovakvog nakaradnog društva.
*
Reklamne agencije, čini se, moraju da sarađuju i da finansiraju ovu vrstu programa i ako ne verujem da i jedan brend koji drži do sebe zaista želi da bude promovisan u pauzi između dva seta vređanja i ponižavanja, psovanja i polnog opštenja bez zaštite.
Da – učesnicima nije dostupna zaštita – kondomi su u toj pervertiranoj dramaturgiji suvišni.
Abortusi tada postaju poseban začin gde se učesnice iz sezone u sezonu – izvrgavaju ruglu i prosipaju im se moralne pridike.
Dodatno su stavljene na stub srama kada iskoriste svoje zakonom utvrđeno pravo na prekid neželjene trudnoće do koje je došlo u tom TV studiju pod kamerama – bez zaštite koja nije bila dostupna.
*
O ovom svemu će se jednog dana pisati eseji i studije, scenariji i drame – ali, ugao koji mi je otvorila serija „Kljun“ jeste kako izgleda život porodica TV zatočenika.
Kako to – što im je dete, otac, majka, partner, rođak u tom privatnom ZOO vrtu izložen širokom auditorijumu – utiče na njihovu svakodnevicu, na mentalno zdravlje i na porodični ugled.
Na koji način se iz korena sve menja i da li postoji način da se od toga svega oporavi ili su posledice doživotne?
*
„Prvo ćemo vas iscediti do kraja, a onda ćemo vas napuniti vama samima“ – moto je Orvelove „1984.“.
Kreatori „Velikog brata“ su ovu rečenicu usvojili kao osnovu na kojoj su izgradili ovaj socijalni eksperiment i to je premisa svakog rijaliti programa, a kod nas je dovedena do zapanjujućeg apsurda.
Devijatnost je u piku, ne postoji nikako naravoučenije, nikakva katarza – samo mrcvarenje i manipulacija kako učesnicima tako i gledalištem pod geslom „Hleba i igara“ jer „Konje ubijaju, zar ne.“
*
A porodice zalepljene za ekran gledaju – šta je u njihovim glavama i srcima jako me zanima. Da li oni poznaju te ljude ili ih sada tek upoznaju u izrežiranim uslovima?
Da li su znali do kog stepena će biti psihički ispovređivani? Do koje mere će biti raskomadani izgladneli i neispavani?
Da li su pristali na sve samo da bi izgradili novi deo kuće ili da bi dete ugradilo toliko željene silikone?
Da li su dali saglasnost na keca ili su ipak pokušali na sve načine da spreče ulazak u pakao te TV igraonice?
Volela bih da vidimo ko su ti ljudi i da ih čujemo – kapiraju li oni u koje vrzino kolo su se upleli.
Sve u svemu, oni su tu među nama – kupuju na brzinu ne bi li stigli na vreme da bulje u ogoljene živote svojih dragih.
Prava drama se dešava čini se napolju – među njima – nevidljivima.
*
I #BeSafe, brojke obolelih se nižu, a cene rastu – igranka je bez prestanka.
Privucite biće pored sebe i zaigrajte stiskavac, na sred kuhinje ili dnevne sobe.
Pustite sentiš i zaplešite, na trenutak se valja isključiti iz ove kakofonije, o da.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar