Piše Ivan Mrđen: Lepša strana praznika, drugi deo

Baš kako nam poručuje jedan grafit u prolazu ka restoranu “Korčagin” mog prijatelja Vojina Cucića: “Život je ono što prolazi dok mi radimo nešto drugo”. A to “drugo” najčešće je bavljenje nametnutim temama dana, medijskim podvalama i kojekakvim budalama, od onih na vlasti i kao fol opoziciji do “tastatura revolucionara” koji sve najbolje znaju, prosvetljeni odsjajem svojih monitora i telefona…

* * *

Čuvam duševni mir kloneći se televizije i novina, a u ovo praznično vreme (koje u zemlji Srbiji traje od Svetog Nikole do Svetog Jovana) i društvenih mreža, jer sve manje mogu da podnesem tu količinu gluposti, osionosti, bezvrednosti…

Evo, na primer, čime su se juče između 11.50 i podneva bavili “ikseraši” koje ja kao pratim: jedan blatio Ivana Ivanovića kao “autošovinistu”, onda neko preneo Dodikovu misao da “Srbi u BiH mentalno žive u Srbiji”, treći podsetio da u toj Srbiji, prema zvaničnim podacima, živi oko 80.000 ljudi sa diplomama privatnih fakulteta, po njegovom mišljenju uglavnom lažnih, a neko iz Beograda se požalio da su ga dvojica momaka sa piroćanskim naglaskom presreli ispred stana i “zamolili da ugasi nalog na tviteru da ne bi bilo problema”…

U dve objave su upozoravali građane Republike Srpske da ih njihova vlast vodi u duboku izolaciju, uz podsećanje na četrnaestoro haških osuđenika, visokih funkcionera iz vremena stvaranja RS sa šest doživotnih i još 230 godina robije…

U međuvremenu mi iskakala reklama za “novogodišnju avanturu” u jednoj kladionici, jedan pitao da li da gleda seriju “Line of Duty”, a drugi se nosi mišlju da osnuje pokret “ugroženih”, odnosno svih koji, zamislite zločina, nisu gledali “Game of Thrones”… Iz tog domena je i tužna slika zamandaljenih prozora “Akademije”, nekadašnje nezaobilazne stanice noćnog života pristojnog Beograda…

A onda, kad sam već izgubio volju da se bavim svim tim koještarijama, iskoči život, zaigra srce i zasija suza u očima… Hvala “ikserašici” Bojani Zec na podsećanju na priču kolege Dragana Radulovića od pre trideset godina, o dečaku Borisu koga je majka ostavila u Domu u Bijeloj i njegove reči, uz parče hleba na stolu: “Ti se, mama, ne sećaš da si ti mene rodila!”

Beležim, kad god do mene dopru takve vesti, rođenja naših novih sugrađanki i sugrađana još malo pa punih dvadeset godina. Prva beše sada već 19-godišnja Milica, ćerka mog neprežaljenog prijatelja Slaviše Lekića (1959-2021), a te moje objave se, of course, seća i njena mama Suzana Miličić… Nedavno je punoletstvo i položeni vozački ispit proslavio naš mladi komšija Stefan Babić, na radost mame Marine i oca Danila…

I tako redom, dok sam još pisao za “Blic” mnogo je mojih “primećivanja” sačuvano po novčanicima ili porodičnim albumima… Slučaj je hteo da je i poslednja objava u tim novinama pre nego što me je Veselin Simonović pozvao da pišem za naš portal (napisana 30. aprila, a objavljena 4. maja 2020.), vezana za rođenje Senke, čerke koleginice Miljane Leskovac i tate Vladimira Lukića…

* * *

U međuvremenu su se stvari promenile utoliko što sve više beležim rođenja unučića mojih prijatelja, pa me je tako baš na Božić obradovala slika 3.280 grama teške i 48 santimetara duge Kaline, prvog unučeta mog prijatelja Srđana Stojiljkovića, na ponos majke Tamare Božović i njegovog sina Strahinje.

Zabeležih još da su u kući Božovića to bučno proslavili prababa Stana, baka Danijela i deda Miodrag, da je porođaj u Višegradskoj prošao pod nadzorom doktora Srboljuba Milićevića i babice Milice… I još da dodam da će se glavno slavlje dogoditi čim se sa puta vrati baka Danka Stojiljković, naša koleginica iz Radio Beograda i poznata pevačica narodnih pesama.

Jeste da su refreni nekih njenih hitova sročeni u drukčijem kontekstu, ali, ko zna, možda baš zbog Kaline nastane pesma u kojoj će biti i ovi stihovi: “Na tebe ja sam čekala dugo, al’ vredelo je, veruj mi”… “Pijmo, pijmo ove noći, i bez vina i bez čaša, hej, ljubavi toči, toči, ova noć je samo naša”… “Samo to da dočekam”… “Kada dođe noć bez sna, samo pesme imam ja”…