0
Već godinama, kad padne prvi sneg, ne izlazim iz kuće. Uživam u zimskom pejzažu u našem dvorištu, naivno verujući da će taj beli pokrivač i nešto čistiji vazduh odagnati svu prljavštinu već iza ograde, na ulicama, među ljudima…
Zbog toga niti gledam televiziju, niti čitam novine, a uglavnom izbegavam i društvene mreže na kojima se šablonizovane čestitke i stikeri repliciraju do besmisla, sve garnirano sa prizorima iz napredne verzije novokomponovanih božićnih „običaja“.
Tek ponegde iskrsne nešto zaista lepo i primereno prazičnom raspoloženju, neka priča koja nas zapljusne slikama i mirisima davnih i nešto skorijih vremena, u kojima su ljudi, bez obzira na sve, znali šta su prave porodične vrednosti…
* * *
U tom smislu moj apsolutni favorit je objava našeg komšije iz Mirijeva Baneta Raičevića, koju doslovce prepisujem:
„Baba je pravila posne priganice za Badnje veče 1953. godine. U kuhinji su bili ona i dvoje dece. U sred večere u kuću, koja se nije zaključavala, ušao je čovek, skinuo kaput i kačket, ušao u kuhinju i seo za sto bez reči. Kačket je kupio od para koje su mu ostale pošto je kupio kartu za voz od onoga što je dobio kad je pušten sa Golog Otoka. Baba je dodala još jedan tanjir i posle četiri godine moj đed Nikola je večerao sa porodicom. Priganice. Na Badnje veče Raičevići prave priganice. Uvek. Srećno Badnje veče“.
* * *
Moja mama Janja, koja se udala za našeg oca krajem 1956. godine, kad je on ostao sam sa trojicom sinova, jednom prilikom mi je rekla da je baš taj običaj pravljenja priganica na Badnje veče ponela iz kuće čuvenog čačanskog doktora Dragiše Mišovića (1898-1939), u kojoj je služila od svoje desete godine (1933.) pa sve do „oslobođenja“, kako se tada govorilo.
Bila je premlada da se tokom rata pridruži bratu Đuri Veselinoviću, prvoborcu, i sestri Stevki udatoj Marjanović, heroju sa Neretve i Sutjeske, pa je svoje opredeljenje iskalila udarništvom na tri velike radne akcije, prugama Brčko-Banovići i Šamac-Sarajevo, te prvoj deonici autoputa “Bratstvo-jedinstvo” od Zagreba do Beograda.
PROČITAJTE JOŠ:
Kao napredna omladinka ubrzo je primljena u Partiju, a kao izuzetno dobra radnica bila je često birana u organe samoupravljanja u staroj Fabrici hartije na Senjaku, zbog čega Badnje veče, Božić i ostali hrišćanski praznici nisu obeležavani u našoj kući, ako tako može da se nazove stan od 18 kvadrata u Doksimovoj ulici na Čukarici. Ali je zato mama Janja obavezno tokom večeri kad se čekala zvanična Nova godina pravila krofne, kao neku svoju verziju poštovanja tradicije.
* * *
Nek’ izvine gospođa Natica, koja se nedavno javno pobunila protiv pominjanja Mirinih i mojih ćerki i unučića, ali za ovu priču je veoma važno da napomenem da je naš stariji unuk Petar, koji će uskoro napuniti 16 godina, ovu Novu godinu prvi put dočekao sa vršnjacima na plaži Jumeriah, zadnja pošta Dubai. To me podsetilo da sam ja prvi put dobio dozvolu da u noći između 31. decembra i 1. januara budem van kuće baš za doček Nove 1964. godine.
Bio sam tada učenik osmog razreda „donje“ čukaričke škole, one stare „Đorđe Krstić“, pa sam se našao sa mojim drugarima Zoranom Smartekom i Franjom Filipovićem. Dve godine ranije je zvanično otvoren dom kulture „Čukarica“ sa bioskopom „Šumadija“, pa je deo Turgenjevljeve ulice, od ćoška sa Kirovljevom do zgrade Opštine bio neka vrsta čukaričke promenade… Posebno kad je otvorena i “Centropromova” samousluga, u kojoj smo te večeri nas trojica nekako iskamčili da nam prodaju šest piva, sve sa kaucijom za boce…
„Činilo se, na početku, da će provod biti lep”, ima Balašević stih i za to, tim pre što je odnekud naišao stari fotograf Ciljević i uslikao nas za za sva vremena. Međutim, veče bilo prohladno pa gotovo da nikog nije bilo na ulici. Zavukli smo se u jedan ćošak iza zgrade „Sokolane“ (i sad postoji u Lješkoj ulici) i malo pili pivo, malo se premišljali da li da odemo pod prozor jedne naše drugarice iz Školske ulice i da slušamo žamor sa žura njene starije sestre ili da ponoć sačekamo kod „Velike Čukarice“ u kojoj je tada bio organizovan doček sa živom muzikom.
* * *
Bilo kako bilo, ko poznaje staru Čukaricu znaće da je Doksimova na pola puta do obe naše destinacije, pa sam ja u jednom trenutku rekao da moja mama Janja upravo pravi vruće krofne i da će se baš obradovati ako sva trojica svratimo. A, ruku na srce, pivo nam baš nije leglo na prazan stomak…
Da skratim priču, kad smo ušli u naše dvorište osetili smo miris dima iz našeg stana. Taj 31. decembar bio je utorak, radni dan k’o i obično, pa su i moj otac Anton i mama Janja, a sa njima i braća Zoran i Vladimir, zaspali uz svetlucavu svetlost televizora, kupljenog te godine kad je glava naše kuće dobio „šest plus jedan“ na Lotou, što je sasvim druga priča.
Na njihovu nesreću, domaćica je pre toga stavila veliku plavu šerpu sa uljem na “smederevac”, ali onako umorni nisu osetili kad je počelo da gori. Moje neočekivano pojavljivanje na vratima ih je trglo, otac je golim rukama zgrabio šerpu sa plamenom i pored mene i mojih uplašenh drugara je zavrljačio u sneg. Zbog toga je ostatak noći proveo u Hitnoj pomoći, a opekotine po rukama je lečio sve do kraja leta…
* * *
Nemam nikakav komentar, niti očekujem da bilo ko pohvali ovu priču. Samo stojim uz prozor i u hrpi snega kraj kapije kao da vidim ručku one stare plave šerpe… Meni dovoljno…
********************************
BONUS VIDEO: Sneg do kraja sedmice, a onda porast temperature