Piše Ivan Mrđen: Boxing Day, made in Serbia

Mnogima je, s pravom, više zasmetala hronologija ovog naprasno uvedenog „slobodnog dana“, od zamerki sa najvišeg mesta (čitaj, iz Rusije) preko „preporuke“ već pomenutog PSO do brzopotezne odluke „tehničke vlade“ – nego stvarna suština tog dana posle najvećeg ili najradosnijeg hrišćanskog praznika (nikako da se usaglasimo oko toga šta se kaže za Božić, a šta u onu nedelju kad se tucamo obojenim jajima).

Meni, lično, uvek se dopadao „Boxing Day”, praznik koji se u jednom delu sveta slavi na drugi dan Božića (26. decembra), kao dan za doniranje poklona onima kojima je potrebna pomoć, ali i kao prilika da se oni koji su slavili oduže onima koji su tog dana radili (od trgovaca i ugostitelja do kućne posluge).

Postoje suprotstavljene teorije o poreklu ovog običaja, od kojih nijedna nije konačna. Evropska tradicija davanja novca i drugih poklona onima kojima je potrebna pomoć datira do srednjeg veka i uglavnom se odnosi na kutiju za milostinju postavljenu u ulazima hrišćanskih crkava radi prikupljanja priloga za siromašne. Oksfordski rečnik engleskog jezika daje najranije potvrde iz Britanije 1743. godine, definišući “Boxing Day” kao “dan nakon Božića”, uz objašnjenje da “tradicionalno na ovaj dan trgovci, zaposleni i ljudi koji rade na praznik primaju poklone ili napojnice od njihovih kupaca ili poslodavaca”.

Bilo kako bilo, drugi dan Božića, osim u Britaniji i, of course, zemljama Komonvelta, bio je onomad praznik u nekoliko regija Španije, Češkoj, Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Holandiji, Italiji, Poljskoj, Slovačkoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Danskoj, Finskoj, Švedskoj, Belgiji, Norveškoj i Republici Irskoj…

Da sam ovih dana, kao nekih prethodnih januara, u Australiji, verovatno bih vas smarao podatkom da je i tamo Boxing Day državni praznik, pa bih još dodao da se svakog 26. decembra igra tzv. “test meč” kriketa na čuvenom Melbourne Cricket Groundu, te da istog dana počinje jedna od najvećih svetskih trka jahti, od Sidneja do Hobarta na Tasmaniji, duga 1.170 kilometara (oko 630 nautičkih milja).

* * *

Razne zemlje razni običaji. Iako je u svim pravoslavnim kalendarima 8. januar obeležen crvenim slovom, kao Sabor Presvete Bogorodice, pa je to još povezano i sa današnjom slavom mnogih srpskih porodica (Sveti Stevan), do ove godine se dan posle Božića išlo na posao i “radilo je” sve što treba da radi…

U narodu je ovaj dan poznat kao “Božji dan”, ponegde ga, kao u Leskovačkoj Moravi, nazivaju “srednji dan” i on je, za razliku od porodičnih okupljanja za Badnje veče i oko Božićne trpeze – bio prilika za druženje sa širim krugom komšija i prijatelja. Po Šumadiji se tog dana okupljala mladež i igrala kolo po raskršćima i crkvenim portama, u vojvođanskim mestima su se nadmetali u veštinama sa konjima, poznatije kao “vijanje Božića”, a nije redak ni običaj “vedro praćenje Božića”, kad su mladići u pratnji harmonikaša obilazili kuće po selu, naročite one u kojima je bilo devojaka…

* * *

Za ovaj dan se, prema “Kalendaru srpskih narodnih običaja i verovanja” (autor Mile Nedeljković, izdanje agencija “Valjevac”, 1996.) vezuje i jedan od najlepših božićnih običaja – mirboženje. Iz želje da se održi mir, spreči omraza i prekine zavada među ljudima nastao je i pozdrav “Mir božji, Hristos se rodi”…

Nisam baš siguran koliko takvim idejama doprinosi ovo trodnevno prangijanje, paljenje automobilskih guma, defilei kamiona i preterivanje u svemu što bi trebalo da pokaže snagu, jedinstvo i poštovanje tradicije širom sve vidljivijeg i sve glasnijeg “srpskog sveta”. Većina nas je u svom veku već doživela šta se događa kad se komadi sa pevanjem i vatrometima pretvore u “komade sa pucanjem” i mnogi su, baš od toga, na vreme ili pobegli ili sklonili svoju decu…

Na kraju svakog takvog uzleta u nebeske visine, u zemlji Srbiji je rastao samo broj ojađenih, osiromašenih i upropašćenih porodica i pojedinaca. Kojih se, na žalost, ni juče, na “Boxing Day, made in Serbia” niko nije setio!