4
Svojevremeno mi je moj prijatelj Vladan Ćosić, zadnja pošta Jalovik kod Šapca, rekao probaj da se na mesec dana isključiš sa portala i društvenih mreža, ništa ne komentariši, ne čestitaj rođendane... pa da vidiš koliko će se ljudi javiti da makar pita šta je s tobom, da nisi, daleko bilo, bolestan... A to da se neko oglasi kako mu nedostaju tvoja razmišljanja i komentari aktuelnih događaja slobodno okači mačku o rep!
Nisam baš nameravao da se upustim u takav eksperiment, ali nekako se dogodilo da punih osam dana nisam napisao ni jedno jedino slovo. Što je opet sasvim dovoljno da se uverim u bolnu istinitost Vladanovih reči, jer dok su u punom pogonu svi ti pajaci na pokretnoj traci, kako ih je ovekovečio Balašević u pesmi o Lunji, ko će još da primeti da je nestao pretposlednji mapetovac sa onog balkona…
PROČITAJTE JOŠ...
Koji bi, što je još gore, da je poslušao Hemingvejev savet kako je „dovoljno svakog dana napisati po jednu istinitu rečenicu“ (iz romana „Pokretni praznik“), samo dosipao so na rane svih koji su postepeno izgubili nadu da je u zemlji Srbiji moguća bilo kakva promena. Bar u neko dogledno vreme, dok kamarila na vlasti ne kompletira pljačku u vezi sa onom izložbicom u Surčinu i okolini.
A kad već ne želiš da doprineseš likovanju „pobednika nad obojenom revolucijom“, niti da se pridružiš kritizerima nekih studentskih poteza, posebno u vezi sa Vidovdanskim saborom, a ponajmanje da zabijaš nove klinove u kovčeg pokojne opozicije… ćutanje se javlja kao najmudrija opcija.
Posebno ako, vadeći se na poduža odsustvovanja iz Srbije, godine, bolesne kukove i „zamor materijala“, nisi lično učestvovao ni u kakvom vidu otpora ludilu koje svakodnevno emitiju sve bezobzirnija vlast, podguzni mediji i, of course, predsednik svega i svačega, vrhovni komandant Ćacistana i civilni patrijarh.
* * *
A onda me je život, kako to već ume da učini, preksinoć opomenuo da sam se predugo držao po strani i da je „back to street“ možda jedina opcija koja u ovom trenutku ima smisla. Stariji će se setiti i biće im jasno zašto mi je na pamet pala scena iz prvog dela filma „Balkan ekspres“, kad Olivera Marković pita Milana Eraka („Maksa, komunista, al’ dobar čovek“) da li je moguće „taj vaš pokret podržavati nekako iz pozadine“…
Kad sam na raskrsnici Batutove i Bulevara kralja Aleksandra ugledao komšije sa Konjarnika, sa nekima se i srdačno pozdravio, pa sa njih stotinak odstojao svih šesnaest minuta za, ako niste zaboravili, šesnaest žrtava udruženog zločinačkog poduhvata koji je doveo do obrušavanja nadstrešnice ispred rekonstruisane i dva puta svečano otvarane železničke stanice u Novom Sadu, priznajem, nisam u prvi mah osetio svu veličinu i herojstvo njihovog prkosa i upornosti.
A onda sam, pešačeći prema Cvetkovoj pijaci, ugledao znatno brojniju falangu likova iz Ćacilenda, kladionica, navijačkih grupa, koja je sve vreme, po nečijim nalogu i sigurno ne bez naknade, stajala ispred zvezdarskih prostorija Srpske napredne stranke. Ograđeni policijom, pod svetlošću sa bandera, oni su te večeri odrađivali sitan poslić zastrašivanja, kao vidite koliko nas je i kakvi smo…
Pošto to nije ostavilo nekakav dojam na iskusne blokadere sa Konjarnika, oni su se u jednom trenutku horski oglasili sa „ustaše, ustaše“… Tek da zarade lovu za to veče, na šta su sa druge strane Bulevara uzvratili sa „kol’ko koštate, kol’ko koštate“, uz nastavak koji nije za javnu objavu…
I na tome se, bar za ovo veče sve završilo. Nisam baš uveren da u nekim drugim okolnostima, uz neku drugu direktivu, ne bi i ovde došlo do nečega sličnog divljačkom napadu stotine raspamećenih ćacija na Slovake u Bačkom Petrovcu ili na građanske aktiviste na Limanu, sve uz zaštitu policije, čega su, u to sam siguran, svesne i moje komšije sa Konjarnika i okoline. I na tome im ne samo dodatno skidam kapu, već još jednom naglašavam da više nema vađenja na bilo kakvu “pozadinsku podršku”…
* * *
Bloger Milan Charlie je ovih dana sve te događaje uporedio sa postavljanjem balvana na Plitvicama i početkom raspada Jugoslavije na fudbalskoj utakmici u Zagrebu:
“Isti su scenaristi i nalogodavci, radikali i crkva koja multietničke celine na silu želi popločati svojim bogomoljama. Isti pomagači i sufleri sa strane, ruska braća. Isti su izvođači, maloumni klerofašisti.
Ali, mi nismo isti. 35 godina smo stariji uz isto toliko protraćenog vremena u mentalno razvaljenoj tvorevini. Sve mislimo da su ovi mlađi pametniji ali zaboravljamo na čemu su odrasli, ko su im bili uzori i šta im je od rođenja sipano u nevine glavice.
Primilo se nacionalno, ne i građansko. Stigao račun iz devedesetih na naplatu, sa sve kamatom.”
* * *
I zato je važan svaki i svačiji povratak na ulicu. Gde god da izađete i kome god da se pridružite, a da za to niste potplaćeni – nećete pogrešiti. Jer, kako reče moj prijatelj Ninus Nestorović: “Na brodu ludaka vam ne treba kompas. Svaki pravac je dobar!”
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
