Bio. Šetao... Imam bar desetak komentara iz one zime, koju bi mnogi da zaborave (2018/19), na čijem početku stoje ove dve reči.
Bio, šetao, i ove subote 24, juna, leta gospodnjeg 2023. Kad sam došao do Rosandićevih konja, baš me je uplašilo što na tom putu, iz pravca Tašmajdana, nikog nisam bar očešao, nikom da kažem „izvin’te“, tek da se potvrdi kako smo fini mi koji se, eto već osmi put, okupljamo na mestu naše zajedničke nesreće.
Bilo, ruku na srce, nekako praznjikavo. Što bi rekli zluradi komentatori iz podguznih medija, pola protesta otišlo da „osvaja Rovinj“, a druga polovina se nacrtala za parolu „Srbija do Evzonija“.
Tom utisku je dosta kumovala i nikad siromašnija logistika protesta. Ništa bina, ništa ozvučenje, tek onaj jedan kamion sa „Vostani, Serbie“… Tako je to kad se najavi da će se građanima obratiti moj drug Smiljan Banjac (kome svaka čast) i „ možda još poneko“.
U tom trenutku razmišljao sam, kako je moguće da Savo Manojlović i ekipa iz „Kreni-Promeni“ na jednom protestu istaknu dve i po hiljade zastava, a onda ih dva vikenda kasnije bude tek dvadesetak. Alo, majstori, nije vam to niko dao da nosite kući i mašete kad Novak pobedi na Vimbldonu…
Kasnije sam otkrio da se formula praznjikavosti može nazvati „smrdljiv sir“. To je onaj polusvet, okupljen onomad ispred N1 televizije, koji sebe naziva „Skupštinom naroda dostojne Srbije“, oko čijih transparenata tipa „svi su isti“ niko nije hteo ni da se zaustavi. Zato sam kasnije dugo stajao na raskrsnici kod Pionirskog parka, propuštajući redove šetača, voljan da lično vidim koliko će sveta ostati na njihovom proseravanju.
Ja to znam od ranije, pisao sam već nekoliko puta o tim „aktivnostima“ i dunđerima na njihovom čelu, ali to izgleda nije znala simpatična plavušica na biciklu, tu negde oko tridesete, koja mi je prišla i iskreno rekla: „Gospodine Mrđen, čitam već dugo Vaše komentare pa sam slobodna da Vam se obratim. Stajala sam tamo dvadeset minuta i tu količinu gluposti normalan mozak ne može da shvati!“
Kad smo već kod prepoznavanja, zaista mi je drago što mi se i ovog puta obratilo nekoliko školskih drugarica i drugara Mirinih i mojih ćerki. Danas svi već uveliko u četrdesetim, zaglavljeni u „ovoj zemlji generalno tragičnoj“, kao da su svesni da je ovo možda poslednji trenutak da povrate nešto dostojanstva za sebe lično i učine nešto za budućnost svoje dece. A od stradale dece je, to nikad nemojte da zaboravite, sve počelo…
To su, moj je utisak, pomalo zaboravili i govornici na subotnjoj sesiji, pa su svojih „pet minuta slave“ uglavnom trošili da objasne zašto su tu i protiv čega se bore. Ne shvatajući, da okupljenim građanima više nisu važni govori, da je ogromna većina tu zarad konkretne akcije, a ona je i ovog puta glasila: Idemo u šetnju da se vidi koliko nas ima i da se ničega ne plašimo!
Kad sam zakoračio niz Knez Miloševu, vrh kolone je bio već negde nadomak Slavije. Zato sam, priznajem, kod „Borova“ (ko se seti, ima pivo od mene) zavrnuo ulevo i prekratio pored Cvetnog trga i poslastičarnice moje mladosti „Zlata“ (već duže vreme zamandaljena), tako da sam uz Bulevar oslobođenja krenuo negde u sredini.
(Volim toponime moje mladosti, na tom bulevaru na broju 99 i sad stoji kuča u kojoj je živela moja poslednja bivša devojka, ali u tom trenutku pomislio sam kako umesto nekadašnjeg imena pete vojne sile u Evropi baš pristaje ovo „Bulevar oslobođenja“!)
„Tako smo nekad išli na utakmice“, rekao sam mom prijatelju Duletu, a on me podsetio da smo se usput ohrabrivali u „Maloj astronomoji“, „Zvezdi“ ili „Oraču“, destinacijama iz vremena nekog boljeg i lepšeg Beograda. Složismo se obojica da je ta ulica, by the way, bila preplavljena pešacima mnogo više kad smo se vraćali sa večitih derbija i istorijskih duela sa najpoznatijim evropskim klubovima, ko zna možda je nekad u nekom prikrajku tada čučao i predsednik svega ovoga…
Baš kao što i sad negde čuči i prebrojava glave, pa odvaja nas sedokose od onih koji šetaju u kontra smeru. Tu mi zapalo za oko desetak devojčuraka, tu negde oko punoletstva, sve skockane k’o za žurku, pomislih nije valjda da idu na Tašmajdan, tamo je iste večeri pevala i igrala neka druga Srbija, zaglavljena u zamišljenim granicama i zaluđena onima koji su te granice propovedali…
Niz kolonu, uz kolonu, sa povremnim zastajkivanjem, uz još desetak javljanja i prepoznavanja, video sam i nekoliko istaknutih opozicionih prvaka. Da ih baš ne pominjem pojednačno, posebno što je bilo i onih „državotvornih“…
Dozvolite mi da budem naivan, ali u tim trenicima sam pomišljao kako je jedna od najvećih vrednosti protesta „Srbija protiv nasilja“ što smo potpuno ravnopravni svi mi na tom potezu, od Rosandićevih konja do pivnice „Arilje“ (moj najnoviji favorite toponim na Autokomandi).
I šta sad, upitaće mnogi koji budu imali snage da ovaj moj „izveštaj“ pročitaju do kraja. Ovog 24. juna pokazalo se da nisu važni ni „ubačeni elementi“, ni govornici, ni trasa, ni targetirani objekti… Važan je samo krajnji cilj, a njega je najbolje opisao jedan mlađi učesnik protesta koji je na već pomalo izlizano „ili će stati nasilje ili će Srbija stati“ – gotovo odbrusio: Uuu, al’ ste ga uplašili!?“