Piše Ivan Mrđen: Tri priče iz svakodnevnog života...

Ovaj „restoran“, koji je svojevremeno bio i „ribarnica“ (otuda i morsko ime), pripada porodici izbeglih Srba sa Kosova i Metohije, čijeg domaćina, po našem ružnom običaju, lokalni zgubidani zovu „Šiptar“. On to uglavnom ne čuje, ili se pravi da ne čuje, nema baš puno gostiju, pa se baš ne isplati da vodi računa o takvim „sitnicama“...Elem, u nedelju iza nas, pre podne, negde između deset i pola jedanaest, tu smo se nas četvorica drugara iz Beograda našli sa mojim kumom, da bismo nešto kasnije svi zajedno krenuli na godišnji pomen našem zajedničkom prijatelju Stojanu Drčeliću (1964-2022). Prvo što smo morali da primetimo bio je televizor sa pojačanim tonom i „gazda“ koji je sedeo sam u praznom bifeu i slušao 735. „vanredno obraćanje“ (ili je možda bilo „specijalno“, ili je možda bilo 736.) predsednika svega ovoga.Na našu molbu da makar utiša, ako baš ne može i da isključi, usledilo je mrmljanje tipa „to je moj predsednik“, „to je i vaš predsednik“ i „ja slušam svakog našeg predsednika“... To pripisujem i njegovom malom iznenađenju, zar je moguće da ima toliko ljudi koji ne samo da ne žele, nego i otvoreno pokazuju kako ne mogu da smisle lika sa „malih ekrana naših teve prijemnika“...„To mora da su oni što šetaju po Beogradu“, verujem da je tako nešto pomislio naš domaćin, ali kad smo krenuli sa naručivanjem, što je za nedelju pre podne bio baš dobar pazar – ton je naglo utišan, a ubrzo je i televizor potpuno isključen. Poslednje što smo čuli bilo je „lupam k’o Maksim po diviziji“, oni koji to pažljivije prate verovatno znaju na šta se i na koga odnosilo...* * *Nisu, međutim, svi imali tako jak motiv da prestanu da blenu u televizor. Malo kasnije, u javnom veceu na groblju Orlovača, nisam baš najbolje video čoveka koji je iza mojih leđa glasno komentarisao „kako je sve super, čisto i uredno, ima i taolet papira“... Pomislih da je neko od naših drugara sa pomena, pa se našalih „i onda vam ne valja Vučić“, na šta je usledila tirada: „A ko drugi!?“Nemajući ni snage ni volje da uopšte pogledam u tom pravcu, izašao sam kroz ženski toalet!* * *„A ko drugi“, verovatno tako misli i čovek, po glasu bih rekao tu negde tridesetih godina, koji me je u ponedeljak pozvao na mobilni telefon i posle provere da li sam ja taj i taj stigao samo da kaže: „Zovem iz Srpske napredne stranke“...Ne služi mi baš na čast, što sam ga grubo prekinuo, pa još uz psovku, mada u takvim situacijama kao „svedok odbrane“ može da pomogne čuveni nemački književnik Tomas Man (1875-1955), koji je kad su ga pitali zašto toliko psuje kad govori o nacistima odgovorio: „Zato što ta stoka drugi jezik ne razume“.A onda sam malo razmislio otkuda pravo bilo kome da naše privatne brojeve mobilnih telefona koristi u stranačke svrhe. Mada me ni to ne čudi od javne kuće poput „Telekoma“, gde je jedan od direktora kabadahija iz „Pionira“...Tada sam odlučio da objavim broj sa koga me je pozvao nepoznati naprednjak. I da zamolim moje prijatelje i čitaoce da pozovu +381 66 8113339 i da, kad već oni nas uznemiravaju, svojim pozivima blokiraju ovaj broj. Znam da je to jalov posao, imaju oni na stotine takvih brojeva, ali nekako došlo vreme da i sa takvima počnemo da razgovaramo...Što bi rekao Tomas Man: “Mnogi ljudi imaju besmislen život. Kao da su u nekom polusnu, čak i onda kad rade nešto za šta misle da im je važno. To je zbog toga što jure za pogrešnim stvarima!”BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša "Borba" dala?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanmrentajenamanaaborbadala-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3139168"]