U ponedeljak 24. juna 2013. godine objavio sam komentar, koji je, istini za volju, trebalo da reprintujem pre dva dana. Naime, subotu 22. juna sabajle ispred naše kuće na Zvezdari ukradena je siva “škoda fabia” (BG362UB), vlasništvo našeg zeta Saše Živanovića.

Danas, punu deceniju kasnije, pitam se koliko još drži vodu moj tadašnji komentar, u kome sam naveo da me je iznenadila ravnodušnost, kojom je reagovala većina ljudi sa kojima smo razgovarali tog vikenda. “To ti je već na Kosovu”, “rasturili ga u delove”, “nema šanse da ga policija pronađe”, “šteta, što nemate kasko osiguranje”… I tako dalje, sve u tom stilu…

Malo bi se naši sagovornici štrecnuli kad smo im rekli da je u automobilu bilo i sedište Mirine i moje najmlađe unuke Dunje, tada stare tek petnaest meseci, ali i potom bi opet usledili standardni komentari, iz kojih probija nekakva opšta nemoć da se bilo kom organizovanom zlu stane na put.

Tada sam napisao da je u Beogradu tokom 2012. godine ukradeno 1.162 vozila, od čega čak 31 “škoda fabija”, pa sam se ja javno izvinio svim njihovim vlasnicima za slične gluposti koje su slušali kad su njihova vozila ”došla na red” i koje sam možda i ja negde nekom prilikom izgovorio!

Komentar sam završio baš samokritički: ”Takvi smo mi, pokažemo razumevanje tek kad zagra pajser i pred našom kućom!”

Deset godina kasnije, baš u ovu junsku subotu, moram da priznam da se događa nešto zbog čega ne mogu da kažem sve je isto, samo Saletove ”škode” nema. Krađe automobila više nisu na vrhu aktivnosti podzemlja (tokom 2022. godine u Beogradu je otuđeno svega 240 vozila). Izgleda da je mnogo unosnije bavljenje različitim vrstama droge, što se potom mnogo lakše ”legalizuje” kroz poslove sa nekretninama…

Problem je samo što poslednjih nekoliko godina kad iznesete neki primer iz komšiluka ili iz škole svoje dece, nailazite na isti nivo ravnodušnosti, od bliže okoline do društva u celini. ”Tako je to”, ”droga je došla do svih škola”, ”deci se idoli poznati narkomani”, ”sad je sve dostupno i jeftino”… što je takođe izraz nemoći da se i kao pojedinci i kao društvo suprotstavimo tom zlu.

Pošto ni krađe automobila ni rasturanje droge, ni bilo šta iz sfere ”klasičnog” kriminala, nemaju snagu inicijalne kapisle za dublja razmišljanja o društvu u kome živimo, trebalo je da se u dva dana početkom ovog maja dogode dva masovna ubistva pa da se mnogi ljudi trgnu i shvate da je glavno izvorište svakog zla upravo ravnodušnost ”dobrih ljudi”, koji ”gledaju svoja posla”…

To što masakri u školi ”Vladislav Ribnikar” i u okolini Mladenovca nisu nikoga ostavili ravnodušnim – najveća je snaga protesta ”Srbija protiv nasilja”, koji večeras ulaze u sedmi krug. Te dve adrese mnogi su shvatili kao „svoju kuću“, pred kojom već dugo igra „mečka“ bahatosti, bezobzirnosti, siledžijstva…
Ne bih ovom prilikom razmatrao pojedinačna upozorenja na koje sve načine aktuleni „majski prevrat“ može da se ”zezne”. Više verujem sopstvenom osećaju da ogromna većina učesnika još ne pomišlja na odustajanje, niti prihvata razne sitničavosti koje se nameću ne bi li se dezavuisao izvorni karakter protesta…

”Škodu” našeg zeta su rasturili na delove. Sedište naše unuke je završilo na buvljaku. Ako protest ”Srbija protiv nasilja” počne da se rastura po delovima, biće ukradeno i jeftino prodano nešto mnogo vrednije. Dunjina budućnost!