ISPOVEST "Ja sam izvučen iz pakla, Bog me je spasao": Emir Habibović ekskluzivno o sedam godina koje je proveo u kandžama poroka

Posebno emotivno se osvrće na odnos sa roditeljima, na Šabana Šaulića i na život „posle njega“, na suprugu Tamaru Selimović i granice koje, po njegovom mišljenju, današnji estradni život nameće.

Nedavno ste objavili pesmu "Pomozi mi" za koju ste uradili i muziku i tekst.

„Jesam. Odavno se bavim autorskim radom, ali nisam želeo da se eksponiram do sada. Odlučio sam da ovu pesmu objavim na velikom nivou, na Saboru narodne muzike Srbije što je velika stvar, pored ovih pevača, izvođača, toliko autora koji godinama rade i imaju svoja dela. Na tom takmičenju sam dobio nagradu za najbolji tekst i za najbolju melodiju. Radio sam je u studiju kod Novice Nikolića Patala. Mi smo veliki kućni prijatelji. Naravno sa njegovim sinom Nenadom koji me jako podržava u svemu što se tiče i pesama i nekih videospotova. Ne bih odvojio ni porodicu Nikolić, Sašin otac Mića Nikolić me je izvio na ovaj put. Saša me podržava i radimo zajedno dan-danas. Tako da je taj neki krug ljudi tu uz mene, a i ja za njih sam tu.“

Odrasli ste u Baru, imate dva rođena brata koja su takođe talentovana za muziku ali se ne eksponiraju.

„Mlađi brat Emil je samo godinu dana mlađi, a misli da je mlađi deset godina. Stalno mu govorima: 'Uloži u sebe, treba da gradiš svoju karijeru, da imaš svoje pesme, pa makar bilo i za deset ljudi, ali znaju te deset ljudi, pa makar bilo i za sebe. Već ako si krenuo da se peva, da se baviš tim poslom, ono što je od Boga, to ti niko ne može uzeti, ni ne znam šta. Jednostavno imaš svoj neki put i uz Božiju pomoć, jer to mora da bude kako treba. Olakšava mu što se preziva Habibović i što je moj rođeni brat. U jednu ruku mogu da ga razumem. Ne mogu sto odsto, ali donekle mogu. Jednostavno, on ne želi toliki stres, tolike obaveze. Peva od dobro, ne mogu da kažem. Kod tih ljudi gde mi radimo, moraš da znaš da pevač. Nas dvojica smo potpuno drugačiji, ja sam porodičan tip, a on i dalje voli da izlazi - mladost, ludost. Poslušao me je i uradio je dve pesme, a ja kao brat sam tu da ga podržim uvek."

Kako ste počeli da se bavite muzikom?

"Moj deda je svirao harmoniku. On je svirao dugmetaru i klavirku, ali mogao je da svira i sa desnom i obrne i sa levom rukom. Nažalost u to vreme nisu bili mediji toliko prisutni kao sada, društvene mreže i tako dalje. Danas bi on bio atrakcija. Kasnije je i moj otac svirao i pevao, ali nije profesionalno. Pevao je na privatnim veseljima, ali nije želeo da bude poznat. Mogu da kažem da potičem iz muzičke kuće, tada u to vreme i u tom mestu odakle sam, malokoje svirao i pevao. Nije me ni otac i deda učio, sve sam sam učio. Otac je shvatio kakve kvalitete posedujem i onda je sve išlo samo po sebi."

Je li vam otac nalazio svirke, da li ste zajedno pevali?

„Ne. Kod ovih ljudi gde sad radim, tu niko nije imao pristupa. Tu su samo imali pristup Šaban Šaulić, Snežana Đurišić, Verica Šerifović, Ljuba Aličić, Zorica Brunclik, Enes Begović. Samo oni i niko više, verujte. Bukvalno samo oni i niko više. Sve drugo što vam pričaju, to je laž. Ima radnih pevača koji su bili tamo njihovi, to ništa nije sporno. Što se tiče ovih imena, samo su oni vladali. I niko nije mogao da uđe tu. Šta znači niko nije mogao? To su sve bile pevačine. Ko da peva pored njih?"

"Zvezde Granda su krenule 2003. godine, a u vreme koleginica Zorica Nikolić je bila u Crnoj Gori kod mog oca i tako smo se upoznali i ona me uputila u taj muzički svet. Bila je radna pevačica u orkestru Novice Nikolića Patala, a mi smo bili kućni prijatelji. Radio sam tada CD i otišli smo kod Saše Popovića, tada ni pare nisu igrale ulogu da te neko primi u Grand. I dan-danas je Grand ozbiljna kuća, ali u to vreme kada je bila prva sezona takmičenja... Moja pesma bila ‘Dajte mi jednu bar’ i svi su je znali, ali nisam uradio spot i malte niko nije ni zapazio."

„I onda me Zorica zvala na neku tezgu da radimo, tu sam upoznao čoveka sa kojim sam prijatelj već 19 godina i koga ću uzeti za kuma. On me video tri puta i počeo se bore za mene dok nije uspeo da me spoji sa ljudima koji rade najveća veselja i tako sam krenuo. Onda sam upoznao svog pobratima Radeta Čukana i od njega sam dobio vetar u leđa. I onda sam se zaljubio i ostavio sam sve... Nisam bio prisutan, otišao sam iz Srbije. Kad izađete iz sela sve je ljubav. Posle sedam godina sam shvatio da je to greška."

Jesi li pevao za to vreme?

"Jesam. Muzika me je držala i ljudi koji su me poznavali. Iz ovog ugla, ne znam da li sam tada bio srećan. Danas imam porodicu, suprugu, decu, a u to vreme šta sam znao? Sve živo me je ponelo, hvala Bogu, pa sam ostao dostojanstven. Roditelji me u tom periodu nisu podržavali. Ne mogu da pričam o tome jer sam emotivan kada je ta tema u pitanju. Moji roditelji su mnogo ispaštali zbog toga. Ali mislim da sam sada opravdao sve ono što su hteli. I jedina stvar koja me drži, bez obzira, hvala Bogu imamo dovoljno, neću da kažem ni malo ni previše, imamo dovoljno, ali najveće bogatstvo mi je što su mi otac i majka živi i zdravi.“

Otac ti je u kolicima?

„Ne, nije nego je težak. Volim mnogo da jede. Gurman je veliki, ima preko 180 kila. Svakog januara uzimam deset dana slobodno da odem u Meku i Medinu. Ove godine sam otišao sa ocem, ali sam se mnogo razočarao u njega. Mislio sam da je stvarno hitar, da je čvrst, da je sve. E, već kad smo pošli tamo, kad smo seli u avion, ja sam shvatio koliko je težak. Šta je tu je, već sam se pomirio sa tim, ali jednostavno ne može. Kad smo seli iz Podgorice za Istanbul, ja sam shvatio koliko je sati što se kaže, on ne može da se pomeri lepo. Iz Istanbula smo imali let za Džedu, onda sam video da on definitivno ne može da se kreće. Onda sam stao i morao sam da mu kažem kad smo se vratili. Morao sam da mu kažem. Seli smo, morao sam da biram kako da pričam sa njim. Rekoh, 'Tata moram da ti kažem nešto. Što si to uradi od sebe?' Pričali smo i došli smo do jednog rešenja, ide ka tome, evo već mršavi."

Posle onih sedam godina života u inostranstvu, koliko je teško bilo vratiti se na kolosek i na onaj stari put?

„Nije bilo teško jer sam imao Božiju podršku i sve što sam hteo uradio sam lagodno. U to vreme sam bio kockar, voleo sam da pijem. Kockar je nešto najgore što postoji u životu. Već 15 godina ne kockam. To sve ide iz mozga, verujte mi. Zavisnost ide kad ideš da kradeš, pa ideš da kockaš. To je zavisnost, realno, a ja nisam bio zavisnik. To je bila moja ljubav, više nego muzica i porodica. Sad kad neko gleda ovo... Jednostavno tako je bilo. Zašto? Verujte mi, ne znam. U tom krugu ljudi sam bio. Ponelo me to, imao sam 20 godina, izašao iz kuće, imao sam para. Mislio sam da ću biti bolji od drugih kockara, a ja sve što sam bio uspešniji u kocki, moja porodica je stradala. Prvo što nisam bio prisutan tamo gde sam trebao da budem. Drugo što su se žrtvovali majka i otac. Nisi posvećen karijeri. Vreme kao vreme, ono kad krene, krenućeš, ali kad krene nazad, nema više napred. Tu sam imao tu Božiju podršku, kad sam rekao stop, kraj - kraj. Problemi su me zaustavili. To nigde nisam rekao.“

Koji problemi?

"Zaduži se tamo, zaduži se vamo. Moj otac je zadnji auto prodao. Ja to nisam ni shvatio koliko sam voleo tu kocku. To je vremenom sve je bilo. Moj drug Alen mi je rekao: ‘Sram te bilo. Otac ti ide da kupi detetu mleko, a nema ni za mleko, ide peške.’ Kad mi je to rekao onda sam počeo da plačem, spakovao sam se i otišao sam. Na tom mestu gde sam bio, nisam bio zbog ljubavi kada sad shvatiš, nego sam bio zbog kazina. Da sam bio zbog ljubavi, imao bi i dete, imao bi porodicu. Nažalost, moram tako da kažem.“

Vi iz te vanbračne zajednice imate jedno dete?

„Ne, to nije bila vanbračna zajednica. Ta jadna žena je trpela pet godina, pet je trpela."

I koliko ste se vi zadužili? Jel znate cifru?

„Ali nisu to bile velike cifre. U to vreme sam ja koštao kao nečija mesečna plata nekog radnika, da ne pričam sada, to je bilo možda 20 ili 30 hiljada evra ili maraka u to vreme. Ne bih da spominjem cifru, ali nije bilo moguće da vratiš, razumeš li me? Sad najgore da od prijatelja koga si pozajmio praviš neprijatelje. Nema ništa gore. I u suštini, kada je tako nešto u pitanju, ti si uvek kriv. Ne postoji razlog i način da budeš u pravu. U jednoj ruku to gledam kao svoj uspeh jer ja se danas okrenem i idem kod svoje dece. Samo da mi je porodica zdrava."

Ti si operisao želudac, da li preporučuješ to ljudima?

"Ne jer sve iz glave. Ja sam se i posle operacije ugojio, smršao sam više od 40 kila, pa sam vratio deset."

U januaru 2019. godine si imao saobraćajnu nezgodu, auto se prevrnulo, a u februaru, već sledeći mesec, Šaban Šaulić je poginuo u Nemačkoj.

"Nisam ni razmišljao o tome. Što se tiče njegove smrti, tu sam mnogo emotivan. Kad je bio koncert posvećen njemu zaboravio sam i tekst. U utorak 17. februara se prati opet koncert posvećen njemu, pevaće Marija Šerifović, Aleksandra Prijović, Beki Bekić, Snežana Đurišić, Ilda naravno, Nermin Handžić..."

Kako sada izgleda veselja bez njega?

„Tužno, tužno. Nije sada vreme kao što je bilo. Ne pričam što se tiče njegove smrti i toga što nije prisutan. To ne pričam o tome odmah. Nego vreme čini svoje. Sutra će i mene neko da zameni. Vidim da je sve manje Ljube Aličića i Šerifa Konjevića i Zorice Brunclik. Dolazi nova generacija. Mogu oni još da rade, nego se čuvaju. Možda i ja za pet godina, mada imam 40, oni imaju 70, možda i ja batalim za pet godina i težim ka tome. Sve što sam želeo sam uradio. Da li mi treba koncert? Ne treba mi. Zašto? Pa bio sam pored najboljeg. Mada zaslužuje moja publika da ima i to."