ISPOVEST Lepa Lukić o samoći, kolegama, penzijama, ljubavi: Ne žalim što nemam dece, verovatno bih rodila đavola

Pevačica Lepa Lukić donedavno je boravila u Kanadi gde je bila, kako privatno, tako i poslovno.Ona je sada govorila o poslu, ali i nekim privatnim stvarima."Pet vikenda sam pevala jer su me ljudi tamo baš poželeli. Vole samo moje pesme. Ja kad počnem da pevam neku pesmu od kolega, oni traže moje, čak i neke pesme koje nisu sad baš slušane ovde. Jedan naš čovek želeo je da svojoj mami napravi iznenađenje. Ona me obožava, a pošto ne može da je vodi na nastupe, ja sam sa dva muzičara otišla kod njih kući i pevala za nju. Suze su tekle i njoj, ali i meni", rekla je ona za "Svet".

Ispričala je i kako provodi vreme u Kanadi."Tamo volim da se šetam, odmaram. Odem do parka, radim sve ono što ne činim ovde. Malo i šopingujem, a vikendom pevam. Tamo nikad ne bih mogla da živim. Ovde mi je sve. Tamo samo sedim, ništa ne radim, a ovde mi je zaniljivije, življe".Kaže i da u Kanadi ne može da se živi samo od muzike, ako sa ovih prostora."Tamo ne može da se živi od pevanja. Oni više vole da plate kartu za nastup kad neko dolazi iz Srbije, da ga vide i čuju, nego što će da slušaju tog pevača kog sreću stalno. Drugačiji im je osećaj. Nije im to to, što se kaže", ispričala je pevačica.

Osvrnula se i na tri penzije koje prima."Što bih krila, pošto sam ih sve zaslužila. Imam jednu nacionalnu penziju, kao priznata pevačica. Za pohvalu je imati status istaknutog umetnika. U Kanadi sam bila udata i na osnovu toga imam penziju, a imam i na godine penziju. Jedna duša, jedna guša. Ja pomažem moje, bratanca, njegovu ženu, familiju".Lepa je otkrila i da se ne druži ni sa kim sa estrade."Ni sa kim. Nemamo mi vremena za to. Ja sad došla iz Kanade i baš mi pada na pamet da idem da se družim! Ali se cenim sa dosta njih. Imam kolege sa kojima pričam preko telefona. Obožavam Snežanu Đurišić, Zoricu Brunclik, Anu Bekutu, Cakanu. Sa Merimom Njegomir sam se i družila. Srce me boli za njom. Njenu smrt nisam prežalila. Kad sam gostovala na Kosmaju, odlazila sam kod nje u kuću. Pre neki dan, zove me Kemiš, pita me šta radim, ja mu kažem: "Reci". Kaže: "Pa, samo sam hteo da te pitam kako si, ništa više, da li si zdrava, da li je sve kako treba". Lepo je kad ljudi brinu za vas. Posle sam ja zvala Zoricu, popričale smo malo. Sa kolegama se srećem po televizijama, izljubimo se, ispričamo. Evo, sad Zorica i Kemiš idu u Nemačku. Nikako ne možemo da se uskladimo".

U svom maniru, bez dlake na jeziku, govorila je i o šabačkom vašaru, na kome je mnogima za oko zapala golišava plesačica."U moje vreme je bilo plesačica, ali ne ludaka koji su se skidali. Gledala sam neke snimke, ne sviđa mi se to. Sve se promenilo. U moje vreme je bilo strašno videti nas koji imamo imena, da pevamo na vašarima. Tamo mečke dolaze da igraju i jednom me zove kolega, koji je, jadan, hteo da ide tamo da zaradi neki dinar, i kaže da imamo angažman u Šapcu. Tad je još dolazila televizija, snimali su sve, ali ja nisam htela da idem zbog mečke. Treba pevati svuda gde su ljudi, ali ja neću da mečka bude uz pevača. On kaže da će sve da rastera, da nas neće snimati. I ja prihvatim tezgu. Odem da pevam, i taman ustanem od stola da krenem da nastupam, kad u daljini, na samom ulazu, čovek vodi mečku. Ja počela da vičem Čupo, eno je mečka, šta si rekao da nema. On mučenik krenuo tamo, da spreči mečku da priđe, oklizne se i ugane nogu. Svima je to bilo smešno. Posle toga je moglo da se peva gde hoćeš. U to vreme postojao je Šumatovac gde smo se mi kolege družili. Dolazili su ljudi koji su hteli da nas angažuju za neki nastup. Od jedan sat smo bili tamo, družili se, pričali, dogovarali posao. Toga više nema".

"Tako je vreme došlo. Sve je danas drugačije. Danas svi pevaju, ali kvalitet je najbitniji. Ja sam mlada u duši, pevam kao u zenitu slave. Ja sam ljudima ušla u vene. Ja nisam žena koja će da sedi u četiri zida. Kad bih prestala da pevam, otišla bih za tri meseca. Ja sam usamljena, muž mi je umro, decu, unučiče nemam. Imam od bratanca, ali oni imaju svoje roditelje, njih volim, ali nemam svoje. Da treba da se savijam oko njih, tu bih se zabavila. Kad mi neko kaže da smo isto godište, a ima jedan zub u glavi ja se uplašim. Generalno, mislim da je vreme drugačije. Pa, jednog Šabana više i nema. On je bio specijalan, poseban i pevač i vokal. Takvi se retko rađaju. Puno puta smo nastupali zajedno, on je bio ozbiljna legenda, pravi kralj na rodne muzike, kako ga je narod zvao.Kako kaže narod, tako vam je. On je bio najveći", dodala je Lepa.Pevačica je progovorila i o svojim strahovima."Hvata me neka depresija. Vesele sam priroda, a čim me to uhvati, zivkam prijatelje telefonom, pričam. Setim se i majke, brata, pa se rasplačem u četiri zida, iskukam se. Tad mi bude lakše. Ne dam da me zauzda samoća".

Lepa je otkrila i šta se desilo sa lutkom Milicom, koju je dobila u rijalitiju."Milicu sam tamo dobila na tri dana, da je čuvam sa Erom, on mi je bio kao muž u rijalitiju. Kad je trebalo da predam lutku, to mi je bilo mnogo teško, jer sam tri dana morala da se zovem majkom. Pre devet godina sam uzela i macu, sad imam njih dve, i nisam sama. Maca je ljubomorna kad uzmem lutku, koja ima mesto u mojoj spavaćoj sobi, u svom krevecu".Na kraju je rekla i da li joj je žao zato što nema dece."Neka su svi živi i zdravi, ali kad sve saberem, ja ne treba da žalim što nemam decu jer vidim da se svašta dešava. Ima dobre dece, ali ima i dosta one koja skrenu sa puta. Kakva sam osetljiva i emotivna, verovatno bih nekog đavola rodila, ne bih mogla ništa da mu odbijem i onda bi bio razmažen, i ko zna, možda i neki gilipter", zaključila je ona za pomenuti medij.BONUS VIDEO: Lepa Lukić plače na komemoraciji

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=lepalukicplaceds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2672373"]