"Covid sindrom": Koje ćemo poremećaje imati posle pandemije

Profesor Stiven Tejlor, klinički psiholog na odeljenju za psihijatriju na Univerzitetu u Britanskoj Kolumbiji i autor knjige „Psihologija pandemije“, kaže da je znao da pandemija stiže, ali nije mislio da će tako brzo osvojiti svet, piše Gardijan.„U nedeljama pre nego što je počela epidemija virusa korona u Vuhanu, završavao sam knjigu o psihologiji pandemije. U svom radu, kao klinički psiholog proveo sam godine proučavajući izbijanja same pandemije i ispitujući šta nas one mogu naučiti o psihološkim efektima sledećeg virusa, koji nas čeka“, priča prof. dr Tejlor.Na osnovu činjenica koje je sakupio o svim prethodnim pandemijama koje su kroz istoriju zadesile čovečanstvo, neka od njegovih predviđanja o koronavirusu, pokazala su se jezivo tačna.„Pretpostavljam da ćemo, kada pandemija prođe, videti u svetu, među ljudima, rastuću anksioznost, rasizam, napade panike, širenje teorija zavere. Dešavaće se sve više fizičkih napada, oružanih pljački, krađa svih vrsta, ali biće tu i altruizama i velikodušnosti“, kaže profesor.

Katastrofe imaju trajan efekat na psihu

Prethodne epidemije, poput pandemije svinjskog gripa A(H1N1) iz 2009. godine i epidemije SARS-a iz 2003., ukazuju na to da vanredno, javno zdravlje, može imati trajne efekte na psihologiju ljudi u čitavom svetu.„U slučaju koronavirusa mnogi ljudi će izgubiti posao i podneće ogromne finansijske teškoće, drugi će pretrpeti emotivni gubitak zbog odlaska voljenih osoba koje su podlegle zarazi, a brakovi i međuljudski odnosi raspadaće se pod pritiskom zaključanog prostora tokom karantina“, opisuje dr Tejlor.U istraživačkom projektu, na kojem radi sa kolegom psihologom Gordonom Asmundsonom, proučavali su nivo straha i anksioznosti na uzorku od gotovo 7.000 odraslih u Kanade i SAD-a.„Iako se čini da se 75% ispitanika dobro snalazi, 25% je razvilo ono što nazivamo „Covid stres sindromom“. Ljudi sa tom vrstom sindroma imaju snažan strah od zaraze, zabrinuti su za socijalni i ekonomski uticaj korone, imaju noćne more o koronavirusu i uporno se informišu na internetu, čitaju svaku novu vest na temu ovog virusa, a vesti samo dodatno pojačavaju njihove strepnje. Ovi ljudi imaju tendenciju da postanu ksenofobični, da se sklanjaju od nepoznatih jer se plaše da oni mogu biti nosioci virusa“, objašnjava Tejlor.

Svesni svoje smrtnosti

Psihološka težina javlja se kada ljudi usled pandemije postanu svesni sopstvene smrtnosti.„Strahovi se pojačavaju čitanjem vesti na internetu, koje stalno donose neke nove tragične informacije. Na osnovu studija katastrofa kao što su poplave, uragani i zemljotresi, procenjuje se da 10% ljudi pogođenih traumatičnim događajima razvija ozbiljne psihološke probleme poput poremećaja raspoloženja, anksioznih poremećaja ili post-traumatskog stresnog poremećaja (PTSP). Ovi simptomi se obično javljaju ubrzo nakon katastrofe. Ovakvi nalazi sugerišu da će 10% ljudi pogođenih koronavirusom, ili više - razviti psihološke poremećaje tokom ili posle ove pandemije“ objašnjavaju ovi psiholozi.Međutim, ako je koronavirus sličan SARS-u, taj procenat bi mogao biti znatno veći kod osoba zaraženih virusom.„Mnogi, koji su bili hospitalizovani zbog SARS-a 2003., kasnije su razvili PTSP. Četvorogodišnje praćenje 70 ljudi koji su preživeli SARS, otkrilo je da je 44% njih razvilo poremećaj. Čak i nakon oporavka od SARS-a, 82% ovih ljudi imalo je PTSP godinama kasnije. Simptomi PTSP-a bili su teži kod ljudi koji su imali visoki rizik od smrtnosti i bili su bez prijatelja, rodbine.“

Usamljenost je gora od virusa

Cenjeni srpski psiholog Žarko Trebješanin za Nova.rs kaže da će stres, kroz koji ovih dana ceo svet prolazi, sigurno ostaviti traume na sve generacije.„Ono što mi svi sada prolazimo ne može se posle pandemije gumicom obrisati. Najteže je starijima. Oni su usamljeni i to im pada mnogo teže od samog straha od korone. Prirodno stanje čoveka je da je u društvu i da može da dodiruje druge. Sada nam je to odjednom uskraćeno, zabranjeno. Najveća kazna u Grčkoj bilo je izbacivanje iz polisa, izgnanstvo. Ljudima je teže padalo to što će ostati sami, nego bilo šta drugo. Čak i u zatvoru je najstroža kazna odlazak u samicu. Upravo to što smo usamljeni i prinuđeni da se zatvorimo u svoja četiri zida, doneće najteže posledice po psihu, kasnije kada sve ovo prođe. Mi smo na neki način ovime kažnjeni!“ naglašava Trebješanin.Osim toga, postoji i strah, jer niko ne zna kojim putem virus može da dođe do nas.„Ovo je gora situacija nego u vreme bombardovanja ili polava, jer ovo sad je globalno. U vreme bombardovanja smo procenili da je oko 20 odsto ljudi bilo u opasnosti da razvije ozbiljne mentalne poremećaje. Tako će biti i posle ove iscrpljujuće situacije. U stresnoj situaciji luči se kortizol, imobilišemo energiju i to nas razidre posle nekog vremena. Čovek onda samo klone, padne. Ljudi se sada troše, a treba da shvate da je život sastavljen od malih stresova koji se gomilaju iz dana u dan. Moramo ih se čuvati i razmišljati o tome kad sve ovo prođe kako bismo očuvali mentalno zdravlje“, upozorava psiholog Trebješanin.

Ljudi u izolaciji su najranjiviji

Njegov britanski kolega, profesor Tejlor, takođe smatra da izolacija i zatvaranje, pa makar i na samo nekoliko nedelja, mogu izazvati trajnu anksioznost.„Ljudi u karantinima tokom dužeg perioda u skučenom smeštaju, deljenju spavaće sobe sa više drugih osoba ili ako su kod kuće zarobljeni u nasilničkom ili prisilnom odnosu, mogu biti posebno ranjivi na razvoj simptoma PTSP-a tokom i nakon izbijanja pandemije“ objašnjava on.Ostali psihološki efekti će imati više veze sa ekološkim i društvenim promenama.„Covid-19 je primorao društvo na isprobavanje potpuno novog načina života. Školske lekcije su se preselile na mreži, radni sastanci se održavaju preko Zoom-a, namirnice se dostavljaju preko Amazona. Živimo prvu globalnu pandemiju u digitalnom dobu, gde je internet omogućio povlačenje iz spoljnog sveta.“

Ljudi će se sklanjati jedni od drugih

I pre izbijanja pandemije, ljudi su radili od kuće, kupovali na mreži i dostavljali hranu, umesto da idu u restorane.„Izbijanje je možda još više ukorenilo smer u kojem je društvo već krenulo. Nakon što prođe koronavirus, otkrićemo da se život nikada u potpunosti ne vraća u normalu. Kao rezultat Covid-19, neki ljudi će postati brzi germofobi, trudeći se da ne dodiruju „kontaminirane“ površine. Zarađene fobije, koje su tipično simptomi opsesivno-kompulsivnih poremećaja, potiču iz kombinacije genetskih i spoljnih faktora koji međusobno deluju. Drugim rečima, kada osoba sa određenim genetskim sastavom ima traumatično iskustvo sa infekcijama, verovatno će razviti fobiju od mikroba“, kaže Tejlor.Ipak, naglašava on, postoji razlog i za optimizam.„Mnogi, koji su dobrovoljno pomogli drugima tokom pandemije, shvatiće koja im je svrha i smisao u životu. A oni koji su se bolje prilagodili samoizolaciji, su ljudi koji su sada otvoreni za nova iskustva, optimistični su i emocionalno stabilni. Ne poseduju naravno, svi ove karakteristike, ali ljudi generalno mogu poboljšati svoju otpornost učeći nove strategije suočavanja sa problemom. Na osnovu onoga što znamo iz prethodnih epidemija, možemo predvideti sa sigurnošću, da će ova pandemija imati duboke psihološke efekte na ljude koji je prežive“ zaključuje profesor Tejlor.