Da ima makar malo viteštva u sebi Aleksandar Vučić nikada ne bi dopustio da ga doživljavaju kao čoveka koji ne ume da se izvini i prizna grešku.
Sećate li se jedne izjave predsednika u kojoj jasno i nedvosmisleno upućuje izvinjenje zbog uvreda koje na dnevnom nivou izgovaraju on i njegovi trbuhozborci? Da li pamtite momenat kad iz njegovih usta izlazi takva poruka, a da odmah potom ne usledi pilićarenje i izgovori tipa: “A šta su oni meni rekli i uradili?”
Ne sećam se ni ja.
Priznaćete da je to čudno za čoveka koji bez zadrške za sebe govori da je lice pristojne Srbije.
Pročitajte još...
Sve još apsurdnije deluje kad se shvatimo da se tako ponaša osoba koja obožava da lamentira nad svojom tužnom sudbinom i koja redovno upozorava na to da su on i njegovi najbliži najugroženiji ljudi na svetu.
I da je to tačno, znači li to da niko drugi nema pravo da bude povređen ili ugrožen? Jesu li suze tuđe dece ili roditelja manje vredne?
Zapitao bih se kako je moguće da se ta empatija i ljudska strana Vučića gotovo nikad ne preliva na građane koji nisu njegovi glasači, kad ne bih znao da je predsednik države neko ko od početka svog političkog bitisanja insistira na tome da postoje “njihovi” i “naši”.
Zato takav čovek nije u stanju da se ljudski izvini kad stranački pajac Milenko Jovanov optuži Natašu Jeremić da je glavni diler droge u državi, već proklinje njene suze, vređa njene koleginice sa RTS i javno ih kritikuje zbog toga su joj pružile podršku. Valjda nemaju pravo da se druže sa suprugom opozicionara ako rade na državnoj televiziji.
Nije Vučić bio ni u stanju da se ljudski pogleda u oči sa Milovanom, ocem poginulog radnika iz Lučana. Nije ni pomislio da mu uputi izvinjenje zbog toga što mu je sin izgubio život u državnom preduzeću, jer je neko mislio da je baš pametno štedeti na zaštitnoj opremi u fabrici namenske industrije.
Pročitajte još...
Naprotiv, stao je u zaštitu bahatog direktora Radoša Milovanovića, a svojim medijima je naredio da rastrgnu oca poginulog Milomira Milivojevića.
Nije iznenađenje ni to što je Vučić izbegao da prizna da su on i njegovi ljudi pogrešili kad su odlučili da pošalju bager da gazi narod, kao što ni ne čudi njegovo odbijanje da se izvini ljudima koje su tukli naprednjački batinaši koristeći čekiće i letve.
Ne samo da se nije izvinio, već će je isti taj narod optužio da su potezali sekiru na naprednjake, tvrdeći kako je ta sekira opasnija od gumenih čekića koje su sa sobom nosile maskirane falange iz Šapca.
A kad smo kod toga, je l’ objasnio predsednik narodu kako zna da su čekići bili gumeni?
Na kraju da podvučemo, niko nije očekivao od Vučića da se izvini Mariniki Tepić zbog uvreda i fašističkih poruka upućenih preko režimske televizije Pink. Očekivali smo baš ono što smo i čuli od njega – nastavak vređanja i progona. To je on.
Da je drugačije i da ima u sebi makar malo viteštva i džentlmentstva, Vučić se ne bi samo zadržao na izvinjenju, već bi poslao cveće na istu onu adresu na koju je toj ženi onomad slao Tomislava Lovrekovića. Ne bi mu bio problem da uz taj buket cveća pošalje i poruku da u zemlji u kojoj je on predsednik niko ne sme da vređa i deli građane po nacionalnoj osnovi.
Sve bi on to uradio, ali mu obraz ne dozvoljava da tako pustupi.
BONUS VIDEO: Vučić vređa Mariniku Tepić
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare