Na godišnjicu Petog oktobra, koji je u kolektivno sećanje urezan kao simbol nadanja i propuštenih prilika, Srbija je obrnula pun krug i ponovo se vratila u tamni vilajet, gde se još jednom susrela sa mračnim likovima iz njene tragične prošlosti. Danas se ti likovi ponovo nalaze na čelu države, u ministarstvima, u Skupštini, na televiziji, u novinama i za štandovima, odakle nam šalju iste one poruke kojima su čitavu deceniju trovali naše roditelje, familiju, prijatelje...
Pojavni oblik koji sebe naziva „Kapetan Dragan“, postavio je štand i zajedno sa profašističkom organizacijom Levijatan danima sakuplja potpise podrške osuđenom ubici Zvezdanu Jovanoviću. Ova genijalna ideja da se iz najposećenije ulice u Beogradu, Knez Mihailove, pošalje poruka svetu kako je Srbija postala zemlja u kojoj se veliča ubica prvog demokratski izabranog premijera, očekivano nije naišla na osudu, a kamoli reakciju nadležnih državnih organa.
Pročitajte još...
Onaj koji voli da se pita o svemu i da sve komentariše, ovog puta nas je uskratio za svoju mudru analizu i viđenje situacije, zbog čega su i same institucije, naviknute da postupaju na gazdin mig, ostale neme i nepomične.
A zašto bi, na kraju krajeva, Vučić reagovao kad znamo da mrzi sve što podseća na Zorana Đinđića? Istini za volju, pokušavao je jedno vreme da ga oponaša, čak je i pozajmljivao njegove metafore, ali se ubrzo ta jeftina imitacija izjalovila i javnosti se ponovo ukazalo lice najboljeg đaka Vojislava Šešelja.
Taj đak, za razliku od Đinđića, nikada nije razumeo šta znači demokratija. Oduvek je prezirao svaku vrstu slobode i ljude je isključivo delio (i deli) na njihove i naše. Poput svog tutora i on mrzi neistomišljenike, ponižava saradnike, ne podnosi kritiku, brani kriminalce, državu tretira kao plen, a građane kao sluge i kao sredstvo za punjenje glasačkih kutija.
Vučić mrzi Đinđića jer ga podseća na Srbiju koju on želi da nam izbriše iz pamćenja. U toj i takvoj Srbiji, razorenoj od bombardovanja, sankcija, inflacije, koju su nam ostavili upravo Vučić i njegovi učitelji, živela je makar nada da će jednog dana život krenuti na bolje i da će naša zemlja početi da liči na normalnu državu. Vučić nam je tu nadu i definitivno ubio.
U Vučićevoj Srbiji fašisti i ratni zločinci, bez posledica, veličaju ubicu, promovišu ga i traže njegovo oslobođenje, dok, s druge strane, oni čiji je posao da reaguju u takvim situacijama – ćute
A zašto bi reagovali kad tom ubici predsednik Srbije duguje zahvalnost za jedan od najsrećnijih trenutaka u životu. Toliko je bio srećan da je morao da se napije od radosti:
„Napio sam se samo tri puta u životu, prvi put kada je Zvezda postala prvak Evrope, drugi put kada je ubijen Slavko Ćuruvija, a treći put kada su ubili Zorana Đinđića”, reči su predsednika Srbije.
Kažu da se ljudima događa da imaju “crne rupe” u sećanju posle pijanstva, da posle trežnjenja ne pamte sebe i svoje ponašanje u tom stadijumu. Neki čak zaborave i razlog zašto se se uopšte napili. Možda je takav slučaj i sa Vučićem.
Možda je od tog pijanstva predsednik Srbije zaboravio ko je Zvezdan Jovanović, pa zato danas ne vidi razlog zašto bi reagovao ili makar osudio ono što se dešava u Knez Mihailovoj.
Ako on jeste, mi nismo. Ima nas koji nikada nećemo zaboraviti ko je ubica, ko se radovao tom ubistvu i ko nam je zemlju zatrovao mržnjom. A jednog dana računi će morati da se svedu.
BONUS VIDEO: Sramota usred Beograda – branioci Đinđićevog ubice skupljaju potpise podrške
Pratite nas i na društvenim mrežama:
