Rumena Bužarovska: I u najtežim situacijama moramo da pružimo otpor. Bez bunta nema nade

Jedna od najcenjenijih spisateljica na prostoru Balkana Rumena Bužarovska našla se u jednoj sasvim novoj ulozi koju je s radošću prigrlila. Nada je disciplina - poruka je kojom bi mogli da se objedine dokumentarci koje će beogradska publika moći da vidi na predstojećem, 19. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldoksu a odabrala ih je makedonska književnica.

Rumena Bužarovska, rođena 1981. u Skoplju, iza koje su hvaljene zbirke priča "Žvrljotine", "Osmica", "Moj muž" i "Nikuda ne idem", studija "O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče", i roman "Toni", i čije su knjige prevedene na više od 15 jezika, ove godine je selektorka Beldoks specijala. I od 20. do 26. maja publika će, između ostalog, moći da vidi filmove "Bolje poludeti u divljini" Mira Rema, "Draga sutrašnjice" Kaspara Astrupa Šredera, "Veliki gazda" Tomaša Volskog, "Poslednji Prometej Donbasa" Antona Štuke i "Pravi Sever" Mišel Stefenson.

Spisateljica, koja predaje i američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju, bavi se i književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik i koautorka je feminističkog podkasta "Radio Mileva", priznaje u razgovoru za Nova.rs da je s oduševljenjem prihvatila poziv organizatora Beldoksa da odabere dokumentarce:

- Mnogo mi je bilo drago da su me pozvali. Odmah sam prihvatila, jer je novitet u mom životu, a drugo - dobila sam "obavezu" da pogledam mnogo dokumentarnih filmova i odaberem četiri, pet na temu koju bih sama izabrala. U današnje vreme, to je baš lep izazov. Nisam se mnogo mučila. Naprotiv, uživala sam. Jednako obožavam da gledam filmove, koliko i da pišem tako da se niti jednog trenutka nisam zapitala: "Oh, kako ću sad?" Jedva sam čekala. Tim festivala mi je poslao veoma zanimljive filmove i uživala sam gledajući ih. A jedva čekam i da pogledam i sve ostale filmove na Beldoksu.

Kuriozitet je da je prvi put jedna dama selektorka ovog programa…

- Pa taj filmski svet je, uglavnom, muški. Kako je samo malo žena… Čak je i u mojoj selekciji prisutna samo jedna rediteljka. Žene žele da se izbore za značajnije mesto u filmskoj umetnosti, no to je zatvoreni svet u koji teško ulaze. Ali mislim da žene ne odustaju, bore se i vidim svetlu budućnost. A i drago mi je što je u organizaciji ovog festivala mnogo žena. Čak imam osećaj da Beldoks čine žene. Ovo je treći put da se radi ova specijalna selekcija, a pre mene taj posao su obavili Srećko Horvat i Galeb Nikačević, koji su feministi, tako da se sve lepo složilo.

Iako ste odabrali prilično raznorodne filmove, koja ih to nit spaja?

- U svakom filmu je prisutna tačka nade i otpora. Dakle - nada kao otpor. Ne mislim tu na onaj surovi optimizam, koji nam neki autoritarni režimi nameću, govoreći nam: "Nemojte tako, samo mislite o negativnim stvarima, pa zašto ne pogledate šta smo sve lepo za vas učinili". Takva vrsta optimizma me ne zanima. To je zapravo autoritarni narativ. Moja ideja jeste da i u najgorim situacijama čovek pruža otpor. U japanskom filmu "Draga sutrašnjice" epidemija usamljenosti je individualni, ali i društveni problem, te vidimo kako se protagonisti bore s njim uz pomoć društva, kroz socijalne programe koje su izgradili. U ukrajinskom filmu "Poslednji Prometej Donbasa" svedočimo neverovatnoj borbi radnika za jednu termoelektranu. Oni neće da napuste taj prostor, jer znaju da se to tamo već desilo tokom Drugog svetskog rata. I češko-slovački film "Bolje poludeti u divljini" je mnogo zanimljiv, čak smešan jer pokazuje otpor kroz ponašanje koje nije društveno prihvatljivo… I svi filmovi nude nekakvu iskru nade, optimizma, vere u bunt i na kraju u progres.

A ima li podudarnosti između filmova koje ste selektovali s onim što se dešava na ovom tlu?

- Pa, iako film "Pravi Sever" govori o studentskim protestima u Montrealu izazvanih rasnom diskriminacijom u šezdesetim godinama 20. veka svakako se mogu povući paralele, naročito sa Srbijom. Čak i kada filmovi govore o problemima depresije, usamljenosti, suicida - ta borba je univerzalna. Svaka lokalna priča zapravo može biti univerzalna. I ukoliko dokumentarni film dobar, možeš da naučiš nešto o sebi ali i o svom društvu. Mislim da ova selekcija to dobro pokazuje.

Iako često dolazite u Beograd, kako vam grad deluje danas, s obzirom da ga možete sagledati iz drugačije perspektive?

- Pa ja dolazim iz Skoplja, koje je takođe haotičan grad (smeh). Mislim da su naši gradovi sve haotičniji, kao da bivaju kontrolisani korupcijom. Jasno je to kad vidiš kako se raspadaju putevi, kolika je gužva, koliko su gradovi postali nehumani. Imamo iste probleme. Beograd je samo kao neko ogromno Skoplje (opet smeh). Ja uživam svaki put kad dođem, jer volim ovaj grad. Ali, na sreću, ne moram svakodnevno da se krećem kroz gužvu, da idem na posao i budem između ljudi koji su nervozni zbog svega što se dešava. Uvek se stanje u društvu reflektuje na ponašanje ljudi u svakodnevnom životu. To se vidi i kod nas, a tek je primetno u Beogradu.

Prošle godine objavljen je vaš debitantski roman "Toni". Posle nekoliko hvaljenih zbirki priča koliko je bilo teško uhvatiti se ukoštac s romanesknim delom?

- Nije bilo mnogo izazovno. Iskreno, to je za mene jedna te ista forma. Svaka forma ima svoje izazove. Čini mi se da se previše romantizuje pisanje romana, kao da je posredi najveća teškoća na svetu. Muškarci su to izmislili… Kao: "Vauu, konačno smo se porodili" (smeh). Ali, zapravo, kao i svaki žanr, i roman ima svoje zakonitosti. Dok sam pisala, imala sam sve vreme u svesti te priče kako je teško iznedriti roman. Ali, shvatila sam da tu nema ničeg strašnog. Izazovno je napisati dobru zbirku priča, biti koncizan, sažet a opet kompleksan u toj kratkoj formi. U romanu imate neke druge izazove, poput toga da priča treba prirodno da teče, da ne pada ritam, da se autor ne ponavlja... Bilo je nekih izazova, ali svaka je forma takva. Pa esejistika zna da bude teška nauka, da ne pričam o teorijskim radovima, tek ne o poeziji. Ne bih mogla nikada da pišem poeziju.

Sredovečni bivši roker iz Skoplja, zarobljen u rutini posla u državnoj instituciji, koji i dalje živi s majkom i hrani se tuđom empatijom i ljubavlju, nesposoban da uzvrati Toni glavni je junak vašeg prvog romana. Taj antijunak našeg doba koji pokušava da dokuči šta znači biti muškarac u današnjem društvu, Toni opet je jedna savremena, gorka ali i duhovita priča…

- Pa, to su moje teme - kako se muškarci i žene u našem društvu ponašaju, pogotovo u okruženju toksične muškosti. Pričamo stalno o tome koliko je nezdrava ta situacija sa manosferom, sa ponašanjem muškaraca koji ne rešavaju svoje probleme. Feminizam je emancipovao žene ali ne i muškarce. Kroz roman "Toni" sam pokušala da pokažem kako i koliko je taj patrijarhat destruktivan, ne samo za žene. I za muškarce je samodestruktivan i ne vodi ničemu dobrom, samo što većina njih to ne uviđa.

Ali, s obzirom da ste prilično popularna spisateljica u regionu, koliko čitaoci, kad se "dohvate" vašeg romana ili zbirke priča, promene percepciju?

- Nisam sigurna, ne znam koliko književna dela uopšte mogu da utiču na to. Znam kako književnost utiče na mene, i da mi je jako bitno da pročitam nešto što će me osvestiti, ponuditi drugačiju perspektivu, i da na kraju mogu da razmenim iskustva s ljudima koji su pročitali isto to delo. Imala sam sreće da su me lepo prihvatili i pričali lepo o mojim knjigama, pa su ti razgovori između njih možda i bitniji. Ali, svakako pomaže ako jedno drugom kažu: "Znaš li ti nekog Tonija"; "Da li si ti Toni"; "Kada će ovakvo ponašanje prestati?"… Diskusije su najbitnije.

Priče iz vaših zbirki "Moj muž" i "Nikuda ne idem" adaptirane su za teatarske scene u zemljama bivše Jugoslavije, u Grčkoj i Mađarskoj. A i danas se s uspehom igra predstava "Moj muž" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

- Da, izvedena je više od stotinu puta. I mnogo sam srećna i ponosna što je baš moj tekst odabrala rediteljka Jovana Tomić i što je s Dimitrijem Kokanovim tako lepo dramatizovala moj tekst. A Sanja Marković i Jovana Belović, koje igraju u komadu, su izvrsne glumice. Uživala sam u toj predstavi da me ne iznenađuje što je tako popularna. Ekipa je izvrsna, tako da, pre svega za njih, bravo!

Zašto vam nikada samo pisanje nije bilo dovoljno, pa ste proteklih godina pokrenuli podkast, bili koorganizatorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič, te brojnih drugih događaja…

- Uh, nemam više vremena za sve to. Pišem, putujem, radim na fakultetu, imam svoj podkast. Nije teško naći ljude, pa čak ni finansije, ali sada je teško naći vreme. Sve što sam radila bilo je iz čistog aktivizma, jer se za takve projekte ne dobijaju velike finansije, niti je to finansijski isplativo. Ali, s obzirom imam sve manje vremena, prestala sam da radim PičPrič, a povremeno snimam podkast "Radio Mileva" koji volim. Nažalost, kod vas postoji neka serija koja se isto tako zove. A mi smo s podkastom krenuli pre tri godine, i tek se posle „pojavila“ ta serija, i u međuvremenu postala užasno popularna. A ideologija te serije i našeg podkasta se vrlo razlikuju. Nismo slučajno uzeli taj naziv, jer je Mileva simbol za ono doba kada nismo bili deo normalnog kanona, kada nismo imale zvanične kanale komunikacije, te smo morale da prenosimo priče oralnom tradicijom. Zato smo ironično odabrali taj naslov. Bez obzira na to što sam redukovala neke aktivnosti, u Makedoniji se dešavaju sjajne stvari, imamo odlične feminističke festivale, pa festival dokumentarnog filma Makedoks. Zadovoljna sam našom kulturnom i aktivističkom scenom. Nekada ne znam kuda bih pre kada počnu da se odvijaju ti festivali u maju, junu i septembru. Gotovo svakoga dana se dešava nešto...

Nedavno je održan i Sajam knjiga. Kada uporedim Srbiju i Makedoniju primećujem da je, na primer u Beogradu, drugačija čitalačka scena. Primera radi, u Makedoniji sam procentualno prodala više knjiga nego ovde, što bi značilo da me ljudi tamo više čitaju nego u Srbiji, no ovde više pričaju o mojim delima. Ponekad to ni sama ne razumem. Imate drugačiju čitalačku kulturu u Beogradu i, rekla bih, jednu od najboljih u bivšoj Jugoslaviji. Mnogo je knjižara, puno naslova, dobrih prevoda, sve je bogato i lepo. Uživam svaki put kad uđem u neku knjižaru u Beogradu. Nije to slučaj kod nas. I naš Sajam knjiga je baš mali, ali mi nemamo problem isprepletanosti politike sa sajmom, kakav ste imali vi u poslednje vreme. I zato se nama nije dogodilo ono što se desilo u Srbiji.

I posle romanesknog debija, šta je sledeće?

- Počela sam da pišem novele o šumi. Dakle, novele o šumi, u šumi… Prevodim i "Tonija" na engleski, tako da imam puno obaveza. Rekli su mi stariji i mudriji da se četrdesete moraju iskoristiti na najbolji mogući način, do maksimuma. Ja sam to preozbiljno shvatila (smeh).