„Srbija zna šta joj je činiti“: Autorski tekst Biljane Lukić

Koliko košta mladost Srbije, koliko vrede predsedniku Srbije, koliko košta da kaže dosta je... Ova pitanja u svom autorskom tekstu postavlja novinarka Biljana Lukić. Prema njenim rečima, pred Aleksandrom Vučićem su dva izbora - prelazna vlada kao jedini instrument za ispunjenje zahteva studenata ili njihovo odbijanje i poruka građanima da mu je lična apsolutna vlast draža od 260.000 devojaka i mladića, od sprečavanja građanskog rata sa ko zna koliko žrtava.

Njen autorski tekst prenosimo u celosti.

Koliko košta, koliko vredi mladost Srbije?

Probijeno je nekoliko „rokova“ koje su profesori označili kao poslednju priliku da ne propadne studentska godina. Budući nobelovci su spremni na tu žrtvu, rešeni da svoju budućnost grade u Srbiji, da prekinu „završi fakultet i pali“ praksu, zbog koje postajemo zemlja staraca koji decu i unučiće viđaju preko vibera.

Većinska Srbija ih podržava, kličemo njihovoj žrtvi ništa ne žrtvujući. Studenti će ispraviti sve naše greške, kukavičluk, lenjost, nezainteresovanost. Još uvek nismo spremni na generalni štrajk da ne bismo dobili otkaz, ali bravo za njih, podržavamo ih svim srcem, kud oni okom, mi ćemo skokom.

No, nije studentima važno šta kažemo mi, zacrtali su svoj put i ne obaziru se na naša tapšanja i kritike.

Opozicione stranke i pokreti podržavaju studente, žele da im se priključe, da ih posavetuju, da preuzmu breme ili preuzmu lovorike.

No, nije studentima važno šta kaže opozicija, jasno su rekli da neće ući u stranačku političku arenu.

Predstavnici režima govore da im je izuzetno važno da se studenti i đaci vrate u klupe. Toliko im je važno da su oteli nastavnicima plate, sada i profesorima, sve iz brige o studentima i đacima. Dosad su im pet-šest puta ispunili iste zahteve, a najavili su da će im ih tek ispuniti, nije im jasno u čemu je problem.

No, nije studentima važno šta kažu predstavnici režima, znaju da ne odlučuju ni o čemu, a studente nisu slomile njihove pretnje, ucene i nepristojne ponude.

Da se ne foliramo, i poklonicima i protivnicima Aleksandra Vučića jasno je da vlada, tužilaštvo, sudstvo, policija, tajne službe… imaju „vrhovnog komandanta“ i da od njegove volje zavisi da li će zahtevi biti ispunjeni. A pošto zavisi od volje, ne zavisi od zakona, znači da nikad neće biti ispunjeni.

Parlamenarne opozicione stranke predstavile su predlog vlade narodnog poverenja na čelu s nestranačkom ličnošću koja bi omogućila ispunjenje studentskih zahteva i buduće slobodne izbore.

Institucija mahom ceremonijalnih nadležnosti – predsednik države, nekoliko puta je rekao da neko mora da ga ubije da bi dozvolio prelaznu vladu. Neće da dozvoli bivšima, lopovima, da pokradu nikad zaduženiju državu.

No, vlada narodnog poverenja nije poklon opoziciji, već sprečavanje građanskog rata, pokretanje funkcionisanja institucija, a taj težak posao treba da sprovedu nestranački ljudi koje krase profesionalni i lični intergritet i stručnost. Posle devet meseci, na poštenim izborima, vlast bi pripala onima koje građani izaberu, možda opet sada vladajućoj stranci.

U čemu je problem?

Predsednik države nam je nebrojeno puta rekao koliko mu je stalo do Srbije, živi za Srbiju, život bi dao za Srbiju… Koliko mu je stalo do najvrednijeg što Srbija ima, do studenata i đaka? Koliko mu je stalo do njihovih porodica i familija koje se žrtvuju da bi se studenti borili za budućnost? Koliko vredi država koja je „u ratu“ sa svojom mladošću, koja je spremna na njih da puca zvučnim oružjem, da ih napada svojim kriminalcima?

Vlada narodnog poverenja donela bi mir i stabilnost, ne prazne reči koje predsednik toliko voli, već kraj haosa u kom se zemlja nalazi mesecima. Vlada narodnog poverenja ne bi ugrozila nadležnosti predsednika države, vlada narodnog poverenja bi neutralisala neograničenu moć jednog čoveka.

Koliko košta protraćena godina života studenata Srbije, što će diplomirati kasnije, zaposliti se kasnije, udati i oženiti se kasnije, roditi decu kasnije?

Koliko koštaju zgaženi studenti, njihove polomljene vilice, kravava stopala, spavanja na podovima fakulteta?

Koliko vrede mladi ljudi Srbije predsedniku Srbije?

Koliko košta da kaže – dosta je, nije moja apsolutna moć vredna njihovih života?

Studenti su svoj izbor napravili – ispunjenje zahteva ili, za sada, jedna godina njihovih života.

Predsednikov izbor je – prelazna vlada kao jedini instrument za ispunjenje zahteva, ili odbijanje tog jedinog instrumenta, poruka građanima da mu je lična apsolutna vlast draža od 260.000 devojaka i mladića, od sprečavanja građanskog rata sa ko zna koliko žrtava.

Na njemu je.

Srbija zna šta joj je činiti, u oba slučaja.