Kao što je moglo da se očekuje, dvadesetogodišnjica "Petooktobarske revolucije" bila je povod da se po medijima i društvenim mrežama oglase pozvani i prozvani, učesnici i svedoci, pobednici i poraženi, profiteri i razočarani...

U tome, makar i sasvim površno čitali sve te autorske tekstove, intervjue, analize, objave i tvitove, nije teško uočiti da se prava rasprava vodi oko „Šestog oktobra“, nedefinisanog, nezapočetog i brzo zaboravljenog procesa političke, društvene i pravosudne lustracije svih najvažnijih aktera vlasti u poslednjoj deceniji prethodnog veka.

O tome na svoj način govore i svi koji su pokušali da značaj Petog oktobra sačuvaju u odnosu na „godine koje su nam pojeli skakavci“. Upravo nabrajanjem ratova u „kojima nismo učestvovali“ i praznih rafova u prodavnicama, Jezde, Dafine i svetski rekordne hiperinflacije, političkih i mafijaških ubistava i satanizacije opozicije u državnim medijima, sankcija na granicama, sve do bombardovanja i faktičkog gubitka Kosova i Metohije… naglašava se značaj jednostavnog pitanja: Ko je zbog toga odgovarao?

Malo uprošćen odgovor na to pitanje dala je dr Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu: „Posle 5. oktobra privreda je naglo počela da se oporavlja, ali najveći problem petooktobarskih promena bio je taj što su ministri pravde i policije prespavali mandat, pa smo na kraju doživeli da nam ubiju premijera i da reforme krenu nizbrdo“.

Danas, dve decenije kasnije, uglavnom je jasno da je jedan od uslova za Peti oktobar bio upravo taj, da ne bude Šestog oktobra. „Revolucija“ je izvedena uz minimum nasilja i žrtava, zahvaljujući i „dilu“ koji su lideri Demokratske opozicije Srbije, prvenstveno pragmatični Zoran Đinđić, postigli sa svima koji su mogli da naprave mnogo veći belaj, od vojske i policije do mafijaških šefova. Slobodan Milošević možda nije ni izgubio na izborima, ali je faktički pao kad su ga oni „pustili niz vodu“ u zamenu za pranje sopstvenih biografija.

U takvoj situaciji, objektivno, većina ministara imala je široke mogućnosti za reforme svega i svačega, od privrede i banaka do obrazovanja, dok je najmanji manevarski prostor ostavljen upravo pravosuđu i policiji. Optuživati samo njih za ubistvo premijera i „pljačkašku privatizaciju“ više je nego neumesno.

Ovo bih napisao i da nisam lično poznavao i smatrao prijateljem dr Vladana Batića, ministra pravde u Đinđićevoj vladi. O njegovom političkom delovanju i objektivnim nemogućnostima da učini više na reformi pravosuđa mnogo bolje od mene govore tri njegove knjige: „Dve Srbije“ (2007), „Replika“ (2008) i „Četvrta strana“ (objavljena posthumno, 2011. godine).

Ljudi koji u dužem periodu prate prilike u ovdašnjem pravosuđu i danas tvrde da je u prvih nekoliko godina ovog veka najviše učinjeno na organizaciji, modernizaciji i efikasnosti tužilaštava i sudova na svim nivoima, te da su svi problemi, opstrukcije i zastarevanja imali istu pozadinu kao i danas, kad sve zavisi od nečije političke volje i odluke.

Upravo iz tih razloga je dr Vladan Batić veoma brzo postao nepoželjna opozicija, kako svojim dojučerašnjim „saborcima“, tako i povampirenju crveno-crne koalicije, koju već osam godina imamo na vlasti. Zbog svega toga je i hapšen, i razvlačen po tabloidima, ali su, na sreću, postojali i mediji u kojima je lider Demohrišćanske stranke Srbije mogao da slobodno iznosi svoje stavove.

Kao dobar primer za to preneću jednu od poslednjih kolumni dr Vladana Batića, objavljenu u „Blicu“ 27. septembra 2010. godine, pod naslovom „Ruganje Petom oktobru“:

„U predvečerje desetogodišnjice Petog oktobra događaju se stvari zbog kojih se postavlja pitanje: Da li je 5. oktobra uopšte bilo? Posle deset godina vajnog suđenja, zastareo je postupak protiv Marka Miloševića, a protiv Mire Marković tužilaštvo mora da izvodi nekakvu pravnu ekvilibristiku da i on ne bi zastareo.

Nije jasno zašto specijalni tužilac za organizovani kriminal ćuti i ne pokreće postupak protiv njih dvoje za šverc duvana kad su u samom vrhu piramide policijske akcije ’Mreža’. Imao sam prilike da vidim šemu te piramide i pored njih dvoje, tu su još neki ljudi iz vrha Miloševićeve vlasti, kao i neki od najvećih tajkuna u Srbiji. Protiv njih se postupak ne vodi, oni su iz nepoznatih (ili poznatih) razloga abolirani.

U isto vreme objavljeno je da su Ratko Marković, jedan od ideologa Miloševićevog režima, i Mile Ilić, zbog koga je ceo Niš bio na nogama još za vreme protestnih šetnji 1996/97, imenovani za predsednike upravnih odbora uglednih instituta.

U stvari, svi oni koji su bili personifikacija i oličenje nekadašnjeg ozloglašenog režima, izuzev onih koji više nisu među živima ili su u Hagu, na značajnim su javnim funkcijama, a zbog njih je u stvari i organizovan Peti oktobar.

Takvi postupci su direktno guranje prsta u oko učesnicima Petog oktobra i svima onima koji su godine proveli na trgovima i ulicama, po ledu i snegu, pred kordonima i pod suzavcem, verujući i nadajući se da će dočekati bolju i pravedniju Srbiju.

Oni su danas potpuno rezignirani, demoralisani, poraženi i razočarani. Oni s pravom više nikom ne veruju, potpuno razočarani u politiku i političare. To je glavni deo korpusa apstinenata, razočaranih demokratski i proevropski orijentisanih ljudi. Zato većinu na izborima i anketama javnog mnjenja i danas čine sledbenici Slobodana Miloševića, samo su sada svrstani u pet-šest kolona. Zato da se prave neprincipijelne koalicije. Zato i vaskrsavaju duhovi prošlosti. Zato nam ovako i jeste.

Zato što je Peti oktobar izneverena revolucija!”