Od Slobodana Unkovića do Ane Brnabić ili kako su naprednjaci "srozali" srpski parlament (1): Neprikosnoveni Tomić, prva žena predsednica i čuvar natalne karte Srbije

Svi predsednici parlamenta Srbije, od 1991. do današnjih dana na to mesto dolazili su kao ljudi partije, ali se stiče utisak da se ranije ipak više vodilo računa o izboru kadrova za ovu funkciju, pa je sada postalo moguće da se na tako važnom mestu nađe i neko za koga, pre svega, niko nikad ne bi glasao. U prošlosti su često bili ljudi koji su pored političke, ipak imali i neku drugu karijeru, a neke od njih put iz parlamenta vodio je u Vladu, ili čak na čelo države.

Unković, Bakočević, Lilić… predsednici kao na traci

Za prvog predsednika Skupštine Srbije u obnovljenom višestranačju izabran je Slobodan Unković - koji je do tada bio rektor Univerziteta u Beogradu, doktor ekonomskih nauka, redovni profesor, prodekan u dva mandata i dekan.

Prvi čovek republičkog parlamenta postao je januara 1991. godine posle izbora na kojima je Socijalistička partija Srbije osvojila 194 mandata. Mada je iza sebe imao ozbiljnu parlamentarnu većinu i mogućnost da mnogo ne haje za zahteve opozicije, danas ga se mnogi sećaju kao jednog od najtolerantnijih ljudi na toj funkciji.

Kada je na sednici koja je trajala do duboko u noć između 11. i 12. marta 1991. godine, opozicija zbog vređanja poslanika SPS-a odlučila da napusti zasedanje, Unković je kao predsednik parlamenta uspeo da ih ubedi da se vrate u skupštinske klupe. To se u istoriji srpskog parlamentarizma beleži kao jedan od retkih primera kada je predsednik ozbiljno radio na svojoj ulozi pomiritelja i medijatora između vlasti i opozicije.

Iz Unkovićevog mandata je i čuvena anegdota o poučnoj priči o dedi i unuku. Naime, jedan poslanik je, tokom tog martovskog zasedanja kada su napolju bile demonstracije, a cela zemlja gledala u direktnom prenosu šta će o svemu da kaže skupština, namerio da ispriča podužu poučnu priču o dedi i unuku. I pored smejanja, prekidanja, glasnog negodovanja poslanika, kada se u jednom trenutku na video snimcima iz skupštine vidi i sam Unković kako se hvata za glavu, predsednik skupštine uspeo je da obezbedi parlamentarcu da ispripoveda ono šta je hteo, umirujući sve u sali rečima „Dajte da čujemo taj tužan kraj, molim vas!“.

Slobodan Unković se na ovoj funkciji zadržao svega nekoliko meseci, a njegov mandat su obeležile devetomartovske demonstracije i sve što se oko njih dešavalo.

Unkovića, koji je izabran za jugoslovenskog ambasadora u Kini na kratko je zamenio Aleksandar Bakočević. Već 1992. na vanrednim izborima Skupština Srbije je dobila novi saziv i novog prvog čoveka Zorana Lilića.

On je pre toga bio direktor fabrike “Rekord” u Rakovici, visoki funkcioner SPS, a kasnije i predsednik SR Jugoslavije. I ovaj deo njegove karijere, kao i kasniji mandat na čelu zajedničke države, biće prvenstveno obojeni njegovom apsolutnom poslušnošću i odanošću politici Slobodana Miloševića.

Iz perioda dok je predsedavao Skupštinom Lilića pamte po rečenici „Zatvorite vrata za sobom, molim vas” koju je uputio opoziciji dok je napuštala sednicu u znak protesta zbog izglasavanja izmena Zakona o izboru poslanika. Time je Lilić jasno napravio otklon od Unkovićevih pokušaja uspostavljanja parlamentarne diskusije.

Međutim, Lilić se na čelu parlamenta zadržava svega šest meseci, kada biva izabran za predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Na mesto predsednika Skupštine Srbije dolazi Zoran Aranđelović. Ovaj ekonomista i univerzitetski profesor iz Niša takođe nekih pola godine ostaje na funkciji da bi se opet vratio na funkcije u privredi.

Vladavina Dragana Tomića

Početkom 1994. godine, predsednik Skupštine Srbije postaje Dragan Tomić. On će na toj funkciji ostati do januara 2001, što ga čini predsednikom sa najdužim stažom u višestrančkoj Srbiji. Zato se devedesete u Skupštini Srbije za mnoge vode kao vreme Dragana Tomića.

Ovaj direktor „Jugopetrola”, jednog od tadašnjih državnih privrednih giganta, svoj dolazak na čelo Skupštine obrazložio je rečima da je „predsednik Milošević smatrao da njegova mirnoća i stabilnost mogu da pogoduju okolnostima u kojima se traži model političke saradnje i sporazuma”.
„Milošević je očito procenio da sam po karakteru pogodna ličnost za traženje kompromisa, jer nisam svađalački tip, ja nikad ne omalovažavam i ne idem na ličnost”, bio je krajnje “skroman” tada Tomić.

Vrlo brzo je pokazao da se ne libi da one koji misle drugačije ili se usude da kritikuju vlast označi kao „snage haosa i bezumlja u našem društvu”. Tomić je prvi 1996. godine ocenio da su protesti zbog tadašnje krađe na lokalnim izborima „rušilačke i nasilne demonstracije sa svim odlikama profašističkih grupa i ideologija”, što su kasnije preuzeli mnogi predstavnici vlasti i prorežimski mediji.

Skupštinski izveštači iz tog perioda sećaju se kako se dugo po kuloarima prepričavalo da je tajno glasanje za izbor Tomića u parlamentu postalo javno tako što su poslanici popunjavali glasacke listice u svojim klubovima, a potom ih stavljali jedni drugima na uvid.

Smatra se da je time simbolično započelo sistemsko kršenje skupštinskog poslovnika o radu. Tomić je, po oceni svojih političkih protivnika, nastavio sa kršenjima zakona i pravila tokom čitavog mandata zarad potreba svoje stranke. Svojim delovanjem je doprineo da se višestranačje u Srbiji pretvori u farsu.

Bio je blagonaklon prema “nestašlucima” poslanika vladajuće koalicije, pa je ostalo upamćeno da je, uz osmeh na licu, konstatovao da su se "poslanici igrali" kad su sa dve ruke ubacivali kartice u poslanicke jedinice, glasajuci, bez pardona, za dvoje.

Za njegovog predsednikovanja opozicionari su isključivani sa sednice, pojedini novinari isterivani iz Skupštine, ukinut direktan TV prenos, a uočio je i kako je rekao “pretvaranje Demokratske stranke iz benigne u malignu”. Demokrate je nazvao huliganima, kada su se drznuli da isteruju pravdu zagušivanjem parlamenta obiljem amandmana na izborne i druge zakone.

Posle promene vlasti 2000. i novog sastava Skupštine, u kojoj je većinu imala Demokratska opozicija Srbije (DOS) sa 176 mandata, predsednik je postao ekonomista, funkcioner Demokratske stranke Srbije (DSS) Dragan Maršićanin.

Aktivan političar, zajedno sa Vojislavom Koštunicom jedan je od osnivača DSS. Na pitanje kako namerava da se bori protiv prostakluka za skupštinskom govornicom, rekao je da je to „uzaludna borba”. On se na mestu predsednika nije zadržao punih godinu dana, te je krajem 2001. podneo ostavku, obrazlažući je namerom da spreči vladajuću većinu da izglasa njegovu smenu kršeći Poslovnik.

Prva predsednica i vanredno stanje

Posle odlaska Maršićanina, Skupština Srbije dobija i prvu ženu predsednicu, pravnicu iz Užica Natašu Mićić, članicu Građanskog saveza Srbije. Pamte se njeni žestoki sukobi sa poslanicima Srpske radikalne stranke, pre svega sa Natašom Jovanović, koja je posle jedne žučne rasprave predsednicu polila vodom i počupala skupštinske kablove.

Mićićeva je često zbog opstrukcije rasprave izricala mere udaljavanja sa sednice, a kad su radikali odbijali da izađu, iz sale ih je, i to najčešće Vojislava Šešelja, iznosilo skupštinsko obezbeđenje.
„Oni su mislili da, budući da sam žensko, neću imati snage da se nosim sa njima. Ali, prevarili su se”, navela je Mićićeva jednom prilikom.

Ipak, mandat Nataše Mićić najviše se pamti po tome što je ona uvela vanredno stanje posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Pošto je Milanu Milutinoviću istekao mandat na mesto predsednika Srbije i zbog neuspeha dva izbora za predsednika Srbije zbog nedovoljne izlaznosti građana, Mićićeva je postala vršiteljka dužnosti predsednice Srbije 29. decembra 2002.godine.

Nekoliko sati po ubistvu premijera Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine proglasila je vanredno stanje u Srbiji. Do kraja aprila situacija se delom smirila i vanredno stanje je ukinuto. Tog leta, u Skupštini Srbije se desila i afera “Bodrum”, kada je tokom izbora Kori Udovički za guvernerku Narodne banke Srbije neko glasao karticom Nede Arnerić, koja je tada bila na letovanju u Bodrumu.

Inače, Nataša Mićić je tokom mandata dobila i nadimak Nikol Kidman srpske politike, a jedna fotografija na kojoj su u prvom planu bile njene noge otvorila je raspravu u javnosti da li se u Srbiji ženama koje su na važnim državnim položajima antraktivan izgled uzima "kao ozbiljan minus".

Na jesen vladajuća koalicija DOS je ostala bez parlamentarne većine i održana je rasprava o poverenju predsednici Skupštine. Dok se čekalo glasanje o pomenutoj raspravi, a tri dana pred predsedničke izbore koji će opet doživeti neuspeh zbog niske izlaznosti, Mićićka je raspustila skupštinu i zakazala parlamentarne izbore za 28. decembar 2003.

Nakon izbora, na čelnoj funkciji u Skupštini, zamenio je Dragan Maršićanin. Vladu su tada formirali DSS, G17 plus i koalicija SPO-NS uz manjinsku podršku socijalista. Za predsednika parlamenta ponovo izabran je Maršićanin sa zadatkom da kao v. d. predsednika Republike ponudi mandat Vojislavu Koštunici, u čijem je kabinetu opet sam Maršićanin imenovan za ministra privrede pa je za prvog čoveka Skupštine izabran Predrag Marković iz G17 plus.

Čuvar natalne karte Srbije

Ovaj književnik i izdavač na čelu Skupštine proveo je tri godine. Kao poseban kvalitet rada parlamenta u svom mandatu voleo je da istakne to što vlast i opozicija sarađuju i što je najveći broj zakona usvojen većinom koja daleko prevazilazi broj poslanika koji podržavaju vladu.

Marković je svakodnevno bio dostupan novinarima za izjave, komunicirao je sa svima u skupštinskim hodnicima i imao blagonaklon stav prema kolegama. Novinare, a i širu javnost najpre su čudili, a kasnije više zabavljali njegovi ponekad neobični medijski nastupi u kojima je o sebi uvek govorio u trećem licu jednine i kada je voleo da upotrebljava mnogima nerazumljiva poređenja. I dok se na Markovićevu svakodnevnu ekscentričnost u principu gledalo blagonaklono, postoje situacije u kojima su poslanici smatrali da je preterao.

Tako je bilo sa predlogom zakona o ordenju. Naime, on je krajem novembra 2006, kada je već bila u toku kampanja za predstojeće parlamentarne izbore, uputio predlog da se ovaj zakon usvoji po hitnom postupku. To je iznenadilo većinu poslanika, koji su smatrali da parlament, ako bi se već sastajao, ima prečih stvari za usvajanje od odlikovanja. Posebno što je Marković istovremeno odbijao da sazove sednicu na kojoj bi se raspravljalo o vladinom predlogu zakona o amnestiji.

Pri tome, ovo je bio Markovićev drugi pokušaj da progura svoj predlog o odlikovanjima, koji su poslanici godinu dana ranije dočekali "na nož", pa je bio prinuđen da ga povuče iz procedure. I dok su mu tih dana poslanici preko medija poručivali da im ne pada na pamet da se bave ordenjem, postoji jedan drugi Markovićev postupak koji je više zaprepastio sve, ali valjda zbog bizarnosti niko nije hteo javno da ga komentariše.

Nekoliko meseci ranije tokom jula 2006. došlo je do razdruživanja Srbije i Crne Gore. I tako je jedne julske nedelje u podne državna zastava Srbije uz intoniranje himne „Bože pravde“, podignuta na jarbol ispred zgrade Narodne skupštine – bivšeg saveznog parlamenta, čime je Srbija simbolično završila preuzimanje nadležnosti kao suverena država i čime je ovo zdanje prvi put, sto godina posle izgradnje, postalo Skupština Srbije.

Međutim, kako je tada objavio portal Radija Slobodna Evropa, ovoj svečanosti prethodio je neobičan događaj. Predrag Marković je po savetu astrologa tog jutra, tačnije usred noći – u 2.55 sati, ušao u zgradu bivše Savezne skupštine da preuzme ovaj dom kako bi, prema nezvaničnim tumačenjima, Srbija svoj novi samostalan put počela u znaku Lava i podznaku Raka, verujući da će to doneti bolju budućnost državi. Jedina osoba iz medija koja je imala tu privilegiju da ovekoveči ovaj događaj bio je fotoreporter Marko Đoković.

„Došao je tačno u pet do tri, ušao na zadnji ulaz. Ne znam šta se dešavalo unutra, samo se u jednom trenutku otvorio taj prozor i on je tu nešto gledao, vratio se unutra, zatvorio prozor, pojavio se auto i on je otišao” ispričao je tada Đoković.

Bonus video