Smrt Dade Vujasinović: Tajna intervjua sa generalom Stevanovićem

Hronika 19. apr. 202019:40 > 19:42
Podeli:
Dada Vujasinović Foto: Privatna arhiva

Od ubistva novinarke nedeljnika "Duga", Radislave Dade Vujasinović, prošlo je 26 godina. Tada je pronađena u svom stanu u čuvenim "televizorkama" na Novom Beogradu 8. aprila 1994. godine. Iako je zvanično bilo zavedeno da je novinarka izvršila samoubistvo, njeni roditelji su zvaničnu verziju doveli u pitanje i pokrenuli svoju privatnu istragu, koja je uz pomoć čuvenog balističara Zorana Jovanovića i specijaliste sudske medicine dr Rastislava Lazarevića, ukazala na neke nelogičnosti, a motiv ubistva nikad nije istražen pa ni propratne okolnosti koje bi možda dovele do pune istine kako je novinarka stradala.

Zvanična verzija kaže da je Dada počinila samoubistvo koristeći lovačku pušku, a sebi je smrtonosnu ranu nanela kako se kaže iz „apsolutnog prislona“. Prevedeno, da je prislonila lovačku pušku, skinula čarapu i nožnim palcem povukla okidač. S druge strane, veštaci koje je angažovala porodica takvu su verziju osporili. Prema njihovim tvrdnjana puška je bila od tela udaljena najmanje pet-šest cemntimetara, što dokazuje da Dada nije mogla sama da puca u sebe.

Veštaci koje je angažovala porodica takođe su utvrdili i postojanje još jedne krvne grupe na fotelji – osim Dadine koja je bila O, pronađeno je i postojanje tragovi krvne grupe tipa A, što ukazuje da je u stanu bila još jedna osoba. Ostalo je pitanje i koja.

Verzija o Dadinom samoubistvu od početka je budila sumnju, jer neke okolnosti nisu do kraja bile razjašnjene, a odbačene su kao nevažne, s objašnjenjem da nisu u direktnoj vezi sa tragičnom smrću novinarke.

Ipak, postojalo je nekoliko nelogičnosti oko njenog navodnog samoubistva.

Prva nelogičnost je samoubistvo lovačkom puškom, što inače nije baš tipično za žene. Drugu nelogičnost mnogi vide u  policijskom izveštaju da je u Dadinoj krvi pronađeno 1,6 promila alkohola u krvi, što ukazuje da žrtva sama nije mogla imati toliko sinhronizovane pokrete i jaku koncentraciju kako bi mogla da izvrši takvo samoubistvo: „Pušku je trebalo okrenuti gore, skinuti čarapu i palcem povući okidač“, a kako to izvesti sa tolikom količinom alkohola?!

Ono što je pobudilo sumnju bilo je i to što je čarapa bila skinuta sa druge noge, a ne one sa kojom je Dada navodno povukla okidač na lovačkoj pušci.

Mnoge Dadine kolege okrenule su se teoriji da koren njenog ubistva zapravo leži u poslu kojim se bavila i tekstovima koje je pisalo o kriminalu, mahinacijama i ratnim dešavanjima.

Ipak jedna stvar koja se nekako stalno provlači, ali nikad do kraja nije bila sasvim istražena odnosi se na preteće pismo koje je Dada dobila mesec dana pre svoje smrti.

U tom pretećem pismu Dada je optužena da je ona bila zapravo glavni krivac jer je objavila deo razgovora sa tadašnjim načelnikom RV i PVO generalom Božidarom Stevanovićem, pilotom lovca MiG-29, koji je posle smene generala Živote Panića bio glavni kandidat za načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije. Dada je u Komandi RV i PVO u Zemunu intervjuisala Stevanovića.

Kad je završen bio zvanični deo, nastavljen je neformalni razgovor, gde je Dada pitala generala Stevanovića o budućim potezima koje će povući kao novi načelnik generalštaba kad bude zvanično postavljen na tu funkciju. General nije krio da je pristalica „čvrste ruke“ i da neće dozvoliti političarima da se mešaju u poslove vojske, pa makar zloupotreba došla od samog Miloševića i da će, ako bude trebalo, u tom smislu upotrebiti sva sredstva koja vojsci stoje na raspolaganju. Cela priča bi bilo obično brbljanje da magnetofon koji je snimao razgovor nije ostao uključen svo vreme.

Dada je tadašnjem uredniku Duge pustila neformalni deo razgovora, predlažući da on bude objavljen, međutim, ovaj je to odbio, a Dada je taj deo objavila u novosadskom nedeljniku „Svet“. Pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima snimak razgovora se našao u posedu vojne bezbednosti. Nije poznato ko je i kako pribavio snimak. Ubrzo deo neformalnog generalovog govora postao je idealno sredstvo za kompromitaciju generala Stevanovića, koji je među pilotima imao veliki ugled, jer su i u vojsci postojali određeni krugovi koji nisu baš bili srećni njegovim izborom za načelnika GŠ. Večni rivalitet između „plavih“ iz RV i PVO i „zelenih iz kopnenih snaga.

Snimak ovog razgovora stigao je i pred Vrhovni savet odbrane. Kada su ga preslušali, sudbina Stevanovića kao budućeg komandnata VJ je bila zapečaćena, a na njegovo mesto izabran je general Momčilo Perišić.

Ova priča navodno je bila uvod u seriju čistiki u vojnom vrhu i pretnju nekih pilota o pripremama puča i naoružavanju aviona, što je sprečeno u poslednjem trenutku intervencijom nekoliko generala. Tenzije na relaciji vazduhoplovnih i kopnenih bezbednjaka završene su dolaskom na čelo Uprave bezbednosti generala Dimitrijevića.

Nevezano od vojnih igrarija, Dada je primila preteće pismo koje je bilo potpisano sa „vojni piloti“ u kome je bila optužena da je sabotirala njihovog komandanta. Ona je prema nekim izvorima to preteće pismo dala svom kolegi, koji je odbio da ga objavi, ali, kad je Dada pronađena mrtva kopija tog pisma poslata je bila navodno tadašnjem načelniku Generalštaba, generalu Momčilu Perišiću.

Priča oko pisma nikad do kraja nije razjašnjena. Nije otkriven ni autor pretnji. Dokaza nije bilo, ali je vremenom prevladalo mišljanje da je i bilo napisano da bi se zameli pravi tragovi u istrazi ubistva.

O tome ko bi mogao biti naručilac i ubica Dade Vujasinović nagađanja traju i dalje, ali čvrstih dokaza nema. Interesantno je provlačenje te vojne veze kroz ovaj slučaj. Tako je prema pisanju srpskih medija tadašnji komandant Vojske Republike Srpske, Ratko Mladić dobio referat od jednog svog bezbednjaka ko je ubio Dadu Vujasinović. General Mladić ga, navnodno, kako je spomenuto vodi pod pseudnimimina „Krajišnik“ i „Zemljak“.

„Oni su ubili novinarku Dadu Vujasinović, oni su spremni na sve… “ navodno je zapisano u dnevniku generala Ratka Mladića. Ljudi bliski generalu Mladiću tvrdili su da je Dadi bio predat deo informacija o kriminalu u Republici Srpskoj  u nekoj zelenoj fascikli i da je Mladić, zapravo Dadi verovao kao najhrabrijem novinaru. Navodno, opet bez dokaza,Mladić se posle Dadidne smrti raspitivao da li je kod nje bila pronađena zelena fascikla. Odgovor je bio odrečan.

U priču oko ubistva Dade Vujasinović uključio se i kamiondžija Dragan Paravinja, koji se u Hrvatskoj nalazi na dugogodišnjoj robiji zbog svirepog ubistva devojčice Antonije Bilić kod Drniša. Prilikom hapšenja Paravinja je rekao da zna ko je ubio Dadu Vujasinović, međutim ispostavilo se da je on zapravo samo hteo da sebe spasi od izručenja Hrvatskoj gde je osuđen na dugogodišnju robiju.

Slučaj pogibije Dade Vujasinović i dalje tapka u mestu uprkos silnim veštačenjima i nagađanjima. Kako vreme prolazi, istina deluje sve udaljenija.

Biografija Radislave Dade Vujasinović

Dada Vujasinović je rođena 1964. godine u Čapljini, u Bosni i Hercegovini. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, radila je kao novinar u “Privrednom pregledu”, da bi od 1990. postala član redakcije “Duga”. Izveštavala je sa ratišta u Jugoslaviji, a svoj beskompromisni stav pokazala je i nizom tekstova u vezi sa političkom scenom Srbije.