„Pogledala sam direktorku i pitala da li je istina, rekla mi je – Nažalost. Vi čujete informaciju, ali biće ne prihvata“: Zastrašujuće ispovesti roditelja dece ubijene u „Ribnikaru“ o prvim satima nakon pucnjave

O najtragičnijem jutru u svojim životima, o tome kako su saznali najgore vesti koje jedan roditelj može čuti, u podkastu Centra za istraživačko novinarstvo pod nazivom "Tišina", govorili su roditelji dece ubijene u Ribnikaru. Osvrnuli su se na sate i sate koje su proveli obilazeći bolnice nakon što je do njih stigla informacija da se nešto dogodilo u "Ribnikaru", borbu za vazduh kada su im u Policijskoj stanici Vračar saopštili najcrnje vesti..."Mi smo se prethodno veče vratili sa prvomajskog puta, Ana je vodila svoju drugaricu, došli smo svi srećni kući, sutra je trebalo da se krene u školu. Bilo je slikanje, škola Ribnikar svake godine ima slikanje za taj almanah, sva deca i svako odeljenje. To je jako važno i ne propušta se. Mi nismo znali da je ona dežurna, njoj su rekli to jutro. A njima je to jako važno", započinje priču Nela Radičević, majka Ane Božović koja je ubijena na ulazu u "Ribnikar".

"Ćerka me je pozvala sedam minuta pre pucnjave"

Anin otac, Ivan Božović, kaže da je ćerka pozvala sedam minuta pre nego što se pucnjava dogodila."U 8.33, sedam minuta pre nego što se to desilo, me je pozvala. Ja krenuo sam po psa, ona me je zvala i rekla da je dežurna i da hoće da naruči Mek Donalds za Bojanu i nju. Inače dežurni učenici sede odmah naspram ulaza u školu i pored njih sedi Dragan. Ja sam je pitao pa što sad Mek, ona mi je rekla da to svi dežurni učenici naručuju. Rekao sam joj: Hajde, Anči, idem samo po Marlija, da dignem pare i dolazim u školu da ti donesem, pa ti istrči ispred da ti dam pare, naručite vas dve", prepričava Ivan Božović.Poslednje trenutke sa svojim sinom, u trenutku kada ga voze u školu, opisuju i roditelji Andrije Čikića.

"Uobičajeno, ostavljamo njega ispred Ribnikara, on mi kaže – Ćao, mama! Ja mu kažem – Lepo uči! On mi kaže - I vi lepo radite! Mahnem mu, kažem javi se kad završiš… Posle Ribnikara je trebalo da ima časove u muzičkoj školi, kažem mu da se javi kada završi, da vidimo kakav je plan", priča Suzana, majka Andrije Čikića. Njen suprug, Andrijin tata, da se nešto dogodilo saznao je kada je stigao na posao.Tek je stigao u kancelariju IT firme u kojoj radi i skuvao kafu, kada mu je kolega pokazao poruku svoje supruge koja radi u Tiršovoj. Pisalo je da ima ranjene dece. Iako je bilo hladno, Miloš nije uzeo jaknu. Samo je izleteo i krenuo ka "Ribnikaru". Za to vreme, njegova supruga Suzana, koja inače radi kao psiholog, upotno je pokušavala da dobije sina.„Ja sam na poslu, vezana sam za druge lekare i sad zovem Andriju. Zovem uporno, on se uporno ne javlja. Prolazi mi kroz glavu da oni ne mogu da imaju na času uključen telefon, obično mu je u rancu. Razmišljam, ako se nešto i desilo, možda su sklonjeni. Već počinjem da se plašim. Zovem neke roditelje čije sam telefone imala, pitam da li su čuli za tako nešto, gde su im deca, jesu li se javila… I oni počinju da mi pričaju… Onda sam samo skinula uniformu, rekla sam glavnoj sestri da moram da idem, da je bila pucnjava u Ribnikaru. Vratiću se. I dalje sa idejom nešto se desilo, neka pometnja, idem da zbrinem dete, vratiću se. Međutim, kad smo stigli ispred Ribnikara svuda je bila policija“, priča majka.I otac Andrije Čikića pokušao je da priđe školi, ali ga je sačekala blokirana ulica. Policija ga je odbila kada je pokušao da priđe bliže.

"Počeo sam da se svađam sa njima, rekli su da ne mogu da nas puste. Rekao sam da sam otac deteta i da moram da priđem školi da ga pokupim...", priseća se Čikić.

"Samo sam spustila slušalicu i istrčala iz stana"

Tog jutra, Angelina Aćimović, učenica OŠ "Vladislav Ribnikar", kako se priseća njena majka u razgovoru za CINS, kaže da je bila jako nervozna i to zbog pertli na patikama koje nisu bile dobro vezane."Ona počinje da vadi skroz te pertle, kao da ju je nešto zaustavljalo. Skroz ih je izvadila, ponovo stavila na patike, žurila je, nervirala se. Kao i uvek, ja sam je poljubila i prekrstila i… to je to“, priseća se Natalija Aćimović. Na pitanje kada su čuli da se nešto dešava u školi, pojasnila je da žive u blizini i da je odmah primetila veći broj sirena.„Ona je otišla, ja sam počela da perem sudove posle doručka. Čujem Hitnu, ne jednu, nego više. Ja sam tako emotivan čovek, uvek pomislim: Bože, daj zdravlja onome kome je potrebna pomoć. Naravno da ti ne možeš da slutiš ni na šta. Onda me je pozvala mama jedne Angelinine drugarice, koja je ranije učila sa njom u istom odeljenju. Tada je bila u Beču, a već su joj javili. Pita me da li sam se čula sa Angelinom, kažem da nisam, pitam zašto jer je dete u školi. Ona mi kaže da je bila neka pucnjava u školi. Samo sam spustila slušalicu i istrčala od stana do škole“, priča Natalija Aćimović.Potom je, kaže, pozvala supruga Anđelka.

„Na poslu sam dobio poziv od supruge da je bila neka pucnjava. Odmah sam zvao njen broj, na koji niko nije odgovara. Niko nije mogao da pomisli tako nešto, mislili smo da ako i nešto zaista puca, zvuk pucanja može biti različit, da su možda petarde, da je nešto u blizini škole… Ni na kraj pameti nije bilo da to može biti zaista. Rekao sam supruzi da se smiri, da ide u školu, da ću ja stići, da je sve u redu… Onda sam došao ispred škole i video veliki broj policije. Sećam se jednog inspektora koji je bio u civilu, jedna majka je prišla i pitala ga zašto ne mogu da priđu školi, da izvedu decu, ako je opasnost prošla. Na šta je on odgovorio da se unutra proverava… Nešto… Evo sad ne mogu da se setim, kao neke torbe, eksplozivne naprave, tako nešto. Na to sam još više poludeo, rekao sam da li smatraš da smo svi debili ili si ti idiot. Zašto lažeš, ti možeš da kažeš iskreno kako jeste, da nemaš informaciju i da ne smeš ništa da govoriš, a ne da nas lažeš. To je gora stvar za mene. On nije reagovao, okrenuo se i otišao na stranu“, priseća se Anđelko.Bilo je jasno da odgovore tu neće dobiti.https://www.youtube.com/watch?v=vUU-iOld-Ns„Bilo je jasno da mi nešto sami moramo da preduzmemo. Onda su roditelji počeli da trče po kliničkim centrima, po Tiršovoj… Da sami pokušaju da pronađu“, kaže Anđelko.Tata Ane Božović kaže da je tada krenula agonija koja je trajala oko tri sata."Znali smo da je bila pucnjava, ali nikakvu informaciju dalje od toga, tako da smo trčali u Tiršovu, Urgentni… Tamo su stvarno bili saradljivi. Odmah smo saznali da su dva dečaka i jedna devojčica tamo, onda smo pitali kako izgleda devojčica, šta ima na sebi. Onda su neki dr prilazili i govorili da imaju farmerke. Ana nije, ona je krenula u suknji. Nije tu, idemo dalje", priča on.Natalija Aćimović kaže da je suprug otišao u bolnicu jer su mu rekli da je tamo stiglo neko dete."On me je nazvao i rekao da je Angelina u bolnici i da je pogođena… Pitala sam gde, kaže u glavu. Kada sam došla u bolnicu, oni su nju reanimirali, doveli su u neko životno stanje njene organe, bila je komi. Dr koja je prisustvovala reanimaciji rekla mi je pet posto… To je šok i sve ostalo, ne možeš verovati da je to tako", priča nesrećna majka.Suzana Čikić objašnjava kako je bilo dosta ljudi i kako su čuli da ima mnogo povređene dece."Pokušavamo da dobijemo informaciju da li je neko nešto čuo, da li neko nešto zna, pitamo policiju, niko ne zna, razredna se ne javlja… Zove me koleginica i javlja mi da je Andrija u Urgentnom, da je pogođen u nogu i da nije životno ugrožen. Suprug i ja smo odleteli u Urgentni. Srećem tamo nekog kolegu, pitam da li imate dečaka Andriju Čikića na odeljenju, kaže: Andrija B? Kažem ne, Čikić. Kaže mi ne, mi imamo drugog dečaka. Kažu mi da imaju jednog NN koji je pogođen u grudi. Ne znam kako sam stajala. Kaže pokažite mami stvari od NN dečaka. Sestra vadi crne farmerice, meni su sve farmerice u tom trenutku iste. Vadi obuću, kažem to nije on", priča Suzana Čikić.Suzana je sve vreme bila na vezu Angelininim ocem, koji je pokušavao da pronađe ćerku. Angelina je bila u teškom stanju, s metkom u glavi je odvezena u Tiršovu.

„Otišli smo tamo, tamo je bio Veljko, možda još neko i bila je naša Angelina. U međuvremenu, Suzana Čikić se vratila sa Urgentnog i rekla da je tamo tražila Andriju i rekla da on nije tamo, ništa drugo nije znala. Rekla je: Aco, ako Andrija izađe, sačekaj ga, zadrži ga tu, sad ćemo stići“, jedva izgovara Anđelko kroz suze.Ali, Andrija nije bio tamo. Čikići su se vratili ispred škole u nadi da će naći više informacija.„To su bile oscilacije, umirete iz sekunde u sekundu i reanimirate se. U tom trenutku zovu prijatelji, kažu mi da ide titl na TV, da roditelji koji nisu našli svoju decu se jave u PS Vračar“, kaže majka, dok otac dodaje da su zvali više puta i ostavljali podatke, ali ih niko nije zvao niti obaveštavao.

Šta se dešavalo u Hitnoj pomoći?

Ivana Stefanović je majka jedne učenice iz „Ribnikara“, ali i doktorka zaposlena u Hitnoj pomoći koja je tog jutra bila na sastanku. Bio je 8.43 kada je zazvonio telefon. Bila je to njena ćerka Zara.„Ja sam u jednom trenutku videla da me zove dete i kada vidite vreme, prvo što vam padne na pamet jeste zašto vas dete zove u vreme časa i zašto koristi mobilni telefon“, kaže Ivana Stefanović.

Njena ćerka se u trenutku pucnjave nalazila u susednoj učionici od one u koju je upao ubica. Nastavnica istorije, koju je K. K. ranio, bila je njena razredna.„Ona mi je rekla – Mama, možeš li da pošalješ ekipu Hitne pomoći? Neka je pucnjava u školi, neka devojčica… Kažem – Šta pričaš, kakva pucanjava? Pitam načelnicu smene da li je čula nešto, svi sležemo ramenima, a onda mojoj Zari njena nastavnica nešto kaže, ja ne čujem šta, ali mi moja dete kaže - Mama, ne brini, poziv je primljen. Kažem moram da idem po svoje dete, da vidim šta je. Razmišljam s kojom ću ekipom da idem, onda sam čula glas mog kolege koji je već bio tamo, da pozovemo sve raspoložive ekipe, da ima mnogo povređene dece“, priča Ivana.Ona je ušla u školu i odmah počela da procenjuje situaciju.„Dobro, ovde ne mogu da pomognem, ovde mogu. Kada vidite roditelja, ne možete takve informacije saopštavati tek tako. Jeste možda neki roditelj išao od jedne do druge bolnice da traži svoje dete, ali ja sam tamo bila i mogu da vam kažem da se stvarno od prvog sekunda tražilo najbolje rešenje. Ne možete ih uvesti u školu, još je uviđaj, nemaju gde da prođu. Onda se došlo do tog rešenja da svako kome se dete ne javlja, dođe u stanicu policije. I naša ekipa je bila tamo“, priča Stefanović.

"Prišla mi je jedna novinarka i pokazala poruku"

Ivan Božić prepričava kako mu je jedna novinarka koju poznaje prišla i pokazala poruku da policija poziva sve koji nisu našli svoju decu, da se jave.U tom trenutku sam krenuo da trčim. Trčao sam od škole do tamo, nisam stao. Pre mene stigla samo Bojanina Mama“, kaže Ivan Božović dodajući da mu je poslednja nada bila što on nije dobio tu poruku. Onda sam pozvao Ninu, tad mi je već nekako bilo jasno.Čikići su još tražili Andriju. Od stresa nisu više mogli da voze.„Nas dvoje više nismo u stanju da vozimo, da mislimo. Mi sad krećemo, uzimamo taksi i idemo u Tiršovu. U tom trenutku mi zvoni telefon, ja se javljam, mama Sofije Negić mi kaže: Suzana, moje Sofije više nema. U tom trenutku ide objava na radiju u taksiju, kažem molim vas, pojačajte samo da čujem ovo. Taksista pojača i čujemo šestoro stradale dece u Ribnikaru. Odmah mi je bilo jasno, rekla sam – Okrenite se, molim vas, idemo u SUP Vračar“, priča nesrećna majka.

"Vi čujete informaciju, ali biće ne prihvata"

Roditelji ubijenog deteta se prisećaju kako su otišli u policijsku stanicu na Vračaru, gde su im saopštene najcrnje vesti.„Ne znam kako sam se popeo, meni su se noge oduzimale. Mi smo u tom stanju morali da se popnemo na drugi sprat. Ne samo da se popnemo, nego i da siđemo. Kada smo ušli, unutra sam videla direktorku, par policajaca, medicinskog osoblja. Pogledala sam direktorku i pitala da li je istina, rekla mi je – Nažalost. Ja u tom trenutku… Ne znam kako da vam opišem. Nemate dah. Vi čujete informaciju, ali biće ne da. Ne prihvata. Šetala sam od zida do zida, pokušavajući da procesuiram informaciju. Pitali su da li mi treba lek, rekla sam samo me ostavite, moram da procesuiram to. Činilo mi se da ako ostanem duže, da će se vest promeniti“, prepričava nesrećna majka.U prostorije vračarske policijske stanice ulazio je jedan po jedan roditelj.

„Taj dan kad smo saznali, nekako smo stajali tu ispred toga MUP i nekako ne znaš šta da radiš. Gde da idem, šta da radim. Iz ove perspektive razumem način na koji su nam saopštili… Nisu pravili scenu pred svima, s te strane su odradili kako treba, ne mogu da kažem, bolje nego da su nam rekli tamo…“, kaže unesrećeni otac.

Smrt Angeline Aćimović posle 12 dana

12 dana kasnije u Tiršovoj, preminula je još jedna devojčica – Angelina Aćimović.

„Tih 12 dana… Ne mogu da kažem da li je to bila privilegija da je mazimo, da je imamo. Ili je bila kazna. Ja sam čovek koji pokušava da bude u veri, nadao sam se, morate se moliti stalno i verovati. Ali, fakti koji su bili očigledni govorili su da je to neizbežno…“, kaže otac Angeline Aćimović.Bonus video: Vapaji roditelja dece iz „Ribnikara“ jutros odzvanjali ispred škole: „3. maj i dalje traje, decu nećemo oprostiti“