8
"To više nije i ne može da bude škola", poručila je večeras u drugom delu emisije "Labirint" na HRT-u Ninela Radičević, majka učenice Ane Božović koja je 3. maja ubijena u masakru Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar".
Radičević je istakla i da je šokirana što je škola nastavila da radi sedam dana nakon tragedije.
“Što se tiče same škole – to za mene više nije škola. Zgrada u kojoj je ubijeno devetoro učenika i čove iz obezbeđenja, to ne može više biti škola. Ja sam šokirana da je ta škola nastavila s radom nedelju dana posle.”
„Ova vrata su mi naročito potresna. Pogledam unutra, ali me vrata najviše bole“, ispričala je Ninela Radičević HRT-u dok se nalazila ispred ulaza u Osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“, gde se desio masovni zločin.
„Tu je stajao radnik obezbeđenja i odmah pored je bio sto gde su sedele dežurne učenice. Sada je taj ulaz zatvoren, a sa druge strane je ulaz gde sada svi đaci ulaze“, dodala je ona.
Radičević je navela da ju je najviše zabolelo u celoj priči „odgovor društva na tragediju“.
„Po meni je Srbija morala da stane 3. maja. Da je Srbija stala 3. maja, ne bi se desio 4. maj (masakr u selima kod Smedereva i Mladenovca)“, rekla je majka ubijene Ane Božović.
„Odgovor društva je sraman, kolektivno, posle nedelju dana kao da se ništa nije desilo“, istakla je Ninela Radičević.
„Ljudi su dobri, ali problem je što ta manjina koja ima neke loše misle, oni su glasniji i onda dobijaju mnogo više tog medijskog prostora. Vi onda emotivno reagujete i okrivljujete celo društvo… Uvek to loše ispliva na površinu. Ja opet moram da kažem da nas stvarno drži podrška koju dobijamo. Mi imamo sina i roditelje i prosto moramo da se trudimo, da damo napor da funkcionišemo. To je u početku bilo jako teško, nemate volje da ustanete i sve vam je predstavljalo napor, a onda smo brzo shvatili da moramo da nastavimo da živimo zbog Ane. Ona bi to želala“, nastavila je Radičević.
Ivan Božović, otac ubijene Ane, poručio je da je bitno da se o ovome razgovara, te izgradi Memorijalni centar i da se razgovara sa decom kako se ovo ne bi zaboravilo ili ponovilo.
„Mi sve guramo pod tepih i kao život ide dalje. Koji život? Da li je ovo život što mi živimo? Ljudi ne shvataju da čovek mora da se suoči sa tim da bi nastavio dalje. Ako ne bude memorijalnog centra i ako se ne bude deci pričalo, zaboraviće se“, izjavio je Ivan Božović.
On je istakao da ovo treba da bude „kapisla koja će nešto da promeni“.
„Da ovo bude nekako opomena svima“, rekao je Ivan Božović.
„Mi smo tada u jednom trenutku dozvolili da mrtvu decu ne žalimo, a da živu mrcvarimo. To smo učinili svi, iako mislim da sam se trudila da nikog ne uvredim ili ne pomenem, ali baš smo zakazali svi“, ocenila je Bojana Nedeljković, majka učenika Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ u emisiji „Labirint“ na hrvatskom javnom servisu.
Ona je upozorila i da se desila „najgora moguća stvar“, a to je da se roditelji međusobno podele. Ona smatra da do te podele roditelja ne bi ni došlo da je škola zatvorena 3. maja.
„To nije smelo da se desi i to se nikada ne bi desilo da je škola zatvorena 3. maja. Tada bi mi svi bili zajedno, sva deca i svi roditelji, ne bi dolazili u situaciju da se bilo ko deli. Ne mogu da jedna deca sede kući, a druga idu u školu“, ističe Nedeljković.
Roditelji učenika posebno ističu hrabrost nastavnika škole koji su spašavali učenike svojih razreda, a u školi su bila i njihova deca. To su heroji koji su deci pružali utočište, izvodili ih iz škole, tražili drugu decu. A za diskusiju je, dodaju za HRT, kakav je bio odnos škole prema zajednici nakon tragedije.
Govoreći o odluci da škola nastavi sa radom samo sedam dana nakon masakra u ovoj ustanovi, Nedeljković je ocenila tu odluku kao u najmanju ruku „neuobičajenu“.
Ona je podsetila da je tih dana kada je odlučeno da škola nastavi sa radom, u bolnici još uvek bila Angelina Aćimović, učenica koja je nakon višednevne borbe za život preminula.
„Mi smo tada imali devojčicu Angelinu koja je bila u bolnici u koja se borila za život, a neki su išli u školu. Ne pričam o onima koji su ulazili, ja pričam o onima koji su donosili odluke. Neka deca su tada bila na po 7, 8, a neki i na 10 sahrana. Toliko sahrana dečiji emotivni sklop ne može da pojmi. Ako ništa drugo, trebalo je da pustimo decu da se bar oporave od sahrana, ako je moralo da se krene nazad u školu“, kaže Nedeljković.
„Tragedija se desila u sredu, doneta je odluka da se sledeće srede krene u školu, zamislite sreda, isti raspored časova. Baš smo pogrešili. Tada je možda trebalo stati ispred škole i ne dati“, dodaje ona.
Nedeljković je rekla da je u danima nakon tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“ njihovo dete imalo problema sa nesanicom, koja je bila gotovo svakodnevna. Sina, kako kaže, nisu ispisali iz škole jer je osmi razred i da je to bila odluka doneta nakon dugo promišljanja.
Najgora moguća stvar koja se mogla dogoditi a koja je rezultat svega je podeljenost roditelja, dodala je Nedeljković.
Psihijatar dr Tamara Čavić-Đuric istakla je da je teško pronaći odgovor na pitanje o motivima ove tragedije dodajući da je ovaj događaj „razorio i oštetio ono najsvetije i najvrednije – decu“.
Ona ističe da je u slučaju roditelja koji su smatrali da se deca trebaju što pre da vrate na nastavu reč o poremećaju vrednosti i ozbiljnom roditeljskom propustu.
„Mislim da je to bilo šokantno jer je učinjeno od strane deteta. U psihotraumatologiji je dobro poznato da se svaka trauma počinjena od strane čovek mnogo teže prevazilazi“, rekla je ona dodajući da se desilo nešto bez presedana.
Društvo se, rekla je, „požurilo da nastavi dalje i da se odmakne od te boli kao da se boji neke mentalne infekcije“.
„Prvih 40 dana žalovanja su nekako prošli u doživljaju da se žrtve dovoljno ne poštuju i da se bol roditelja ne poštuje u dovoljnoj meri. Nekako je društvo požurilo da nastavi dalje kao da se plaši neke mentalne infekcije koja će da zahvati i njih“, rekla je ona.
Govoreći o podeli među roditeljima, Žarko Cvejić, otac učenice Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“, istakao je da bi solidanrost bila da su sva deca već 4. maja bila izmeštena u neku drugu školu, te dodao da je od starta nastla podela dece i roditelja.
„Taj isti model vladavine ovde gledamo godinama i decenijama. Podeljenim, polarizovanim, raspadnutim i atomizovanim društvima se lakše vlada nego kompaktnim. Taj model je primenjen i i sada u školi „Vladislav Ribnikar“, ocenio je Cvejić.
Da to više ne može da bude škola, saglasan je i otac sada već bivše učenice Vojin Šaljić dodajući da kao društvo imamo tendenciju da „zaboravljamo i žive i mrtve“.
„To više ne može da bude škola, ta deca su tu ispustila svoju dušu i to za mene više nije škola“, poručio je on.
Podsetimo, stravični masakr u „Ribnikaru“ dogodio se 3. maja ove godine, kada je K. K. hicima iz očevog pištolja, ubio 10 osoba – devet učenika i čuvara škole.
***
BONUS VIDEO – „Zašto smo roditelje žrtve iz Ribnikara čuli na HRT-u, umesto na RTS-u?“