Otac Nišlijke koja je ubila majku progovorio o svemu što se desilo: "Plašili smo je se, priznajem, nikada nismo mirno spavali"

Pred Višim sudom u Nišu u toku je postupak za izricanje mere bezbednosti Marini Cvetanović jer je ustanovljeno da je zločin počinila u neuračunljivom stanju. Zbog nedolaska veštaka Specijalne zatvorske bolnice, pretres je po drugi put odložen. Najdan je nakon izlaska iz sudnice vidno potresen, progovorio o mukama sa kojima se nosio 15 godina otkako mu je ćerka psihički obolela.

"Svakog meseca joj šaljem novac da bi mogla da kupi ono što joj je potrebno dok je u bolnici u Beogradu. Strašno mi je teško, ostao sam sam u 72. godini, kuća mi je prazna, svakodnevno gledam stvari moje pokojne supruge i Marine i pitam se čime sam ovo zaslužio", vajkao se ovaj Nišlija.

Cvetanović negira da je njegova ćerka žrtva sekte kako se govorilo u njihovom naselju, već ističe da su njeni psihijatrijski problem počeli tokom bombardovanja 1999. godine.

"Marina je do bombardovanja vodila normalan život, bila je krojačica u tekstilnoj fabrici “Niteks”, volela je da kreira odeću, još čuvam njene crteže I skripte. Kupio sam joj šivaću mašinu, služila se računarom, radila je sve ono što i ostale devojke. Sve se promenilo kada je počeo rat, plašila se i za mene, tada sam radio u fabrici “Vulkan”, bojala se da će nas bombardovati. Potpuno se slomila tog 7. maja 1999. godine kada je Niš gađan i izginulo je dosta ljudi. Mnogo se uplašila, više nije mogla da spava od straha niti je bila u stanju da ide na posao. Tada su počeli prvi simptomi te bolesti, otišao sam kod lekara, informisao sam se oko toga, išla je komisiju koja je proglasila potpuno nesposobnom za rad pa je dobila socijalnu pomoć", opisuje Najdan događaje koji su u nizu doveli do tragedije.

Kako dalje navodi, Marini se bolest pogoršavala ma je bila neophodna njena hospitalizacija u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Gornjoj Toponici.

"Plašili smo je se, priznajem, nikada nismo mirno spavali, uvek sam bio u polubudnom stanju, strahovali smo šta može da nam učini. Bilo joj je sve gore, pa smo morali da je smestimo u bolnicu. Međutim, drugi pacijenti su je maltretirali, žalila se da je štipaju i udaraju, pa je uradila nešto drastično, samo da bi bila prebačena na drugo odeljenje. Bilo nam je žao pa smo je 22. avgusta prošle godine, baš na rođendan izveli iz bolnice. Odveli smo je na pljeskavicu i kolače da bismo je počastili za rođendan. Nažalost, petnaestak dana kasnije ona je nasrnula na majku i dogodila se tragedija", govori ovaj Nišlija.

Majka i ćerka su večerale kada je Najdan izašao iz kuće a kada se vratio, zatekao je horror.

"Video sam Zoricu kako leži u krvi, zvao sam Hitnu pomoć, tih šest minuta dok su došli, bilo mi je kao šest godina. Nisam znao ni da li je mrtva, nisam smeo da je diram, bojao sam se da ću ostaviti tragove zbog kojih bi ja postao policiji sumnjiv. Eto, nešto je u njoj puklo, mogla je i mene da ubije da sam tada bio tu. Najteže mi je bilo da svojoj ćerki saopštim da je Zorica mrtva, najpre sam joj kazao da je imala infarkt, da je na ispitivanju, nisam imao srca da joj sve ispričam. Zorica je bila divna žena, sećam se da me je ubrzo posle tragedije srela njena koleginica koja je čula za ubistvo ali nije znala o kome se radi. Kada sam joj kazao da je Zorica, ona se rasplakala. Šta ću, moram nekako da se borim, Marina ima samo mene, ne smem ni da zamislim šta će biti sa njom kad mene ne bude. Želim samo da ljudi znaju da nije tačno da sam je uveli u sektu, da joj nismo vodili računa i prepustili je ulici. Borili smo se za nju ali je njena bolest bila jača", zaključio je Najdan.

Kako je utvrđeno tokom istrage, Marina je majku nemilosrdno ubadala nožem sve dok je nije usmrtila. Obdukcija je pokazala da je Zorica imala odbrambene rane na rukama te da se verovatno otimala ćerkom oko oružja dok joj je ona nanosila udarce. Nakon što je ubila majku, Marina je pobegla od kuće, usput se javljajući komšijama kao da se ništa nije desilo. Pronađena je dan kasnije par kilometara od mesta zločina nakon što su je primetili meštani koji žive u tom delu grada. Oni su uočili rašćupanu ženu krvave odeće kako izlazi iz obližnjeg šumarka i alarmirali policiju koja je Marinu odvela u Psihijatrijsku bolnicu u Gornjoj Toponici jer je sve ukazivalo da joj je potrebno lečenje a odatle je prebačena u psihijatrijsku bolnicu u Beogradu radi veštačenja.

Kako se navodi u Krivičnom zakoniku, učiniocu koji je krivično delo učinio u stanju bitno smanjene uračunljivosti sud će izreći obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, ako, s ozbirom na učinjeno krivično delo i stanje duševne poremećenosti, utvrdi da postoji ozbiljna opasnost da učinilac učini teže krivično delo i da je radi otklanjanja ove opasnosti potrebno njegovo lečenje u takvoj ustanovi. Meru će sud obustaviti kada utvdi da je prestala potreba za lečenjem i čuvanjem učinioca u ustanovi. O napretku u lečenju izjašnjava se komisija lekara na osnovu koje sud donosi odluku o obustavi mere,

Postupak će se nastaviti 24. februara kada se očekuje da će u niški sud stići veštaci Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu koji će razjasniti zašto je Marina potegla nož na ženu koja je rodila.