Mladić Marijan Batovac preminuo je 2018. godine posle "lečenja" od strane Miroljuba Petorvića, osuđenog nadrilekara, a njegova majka je u ispovesti za portal Nova.rs ispričala da je on umirao u najgorim mukama, jer je posle "terapije" nadrilekara svaki organ njenog sina bio zahvaćen metastazama.
Nadrilekar Miroljub Petrović popularan na društvenim mrežama zbog svoje izjave „Ideš pod mač, bato!“, osuđen je nedavno na novčanu kaznu od 100.000 dinara pred Višim sudom u Leskovcu, zbog nadrilekarstva. Dvojica mladića preminula posle njegovih tretmana, dok je teško bolesnoj ženi od raka savetovao da prekine sa hemoterapijama. Jelenka Batovac, majka je mladića Marjana, koji je preminuo 2018. godine posle borbe sa rakom pankreasa govorila je o iskustvu koje je njena porodica imala sa nadrilekarom.
Ona je prethodno u svojoj ispovesti ispričala za naš portal o tome kakvu je terapiju odredio Petrović njenom sinu, zbog koje je mladić za 40 dana izgubio 26 kilograma, što je dodatno ubrzalo bolest koju je imao. Nesrećni mladić je posle „terapija“ koje mu je savetovao Petorvić, imao metastaze na svakom organu.
Jelenka Batovac ispričala je za portal Nova.rs da su njen život obeležile velike tragedije – najpre joj je suprug preminuo 2008. godine, potom je Marijan preminuo 10 godina kasnije, nakon „terpaija“, a stariji sin joj je nakon toga izvršio samoubistvo jer su, kako je objasnila, teško podneo smrt oca i brata.
Pročitajte još:
„U svojim poslednjim danima, u februaru 2018. godine sin je ležao na jednoj privatnoj klinici u Rakovici. Bila sam sve vreme uz njega, iz čista mira pitao me „Mama, da li možemo da idemo kod ćaleta?“, pošto je oca tako zvao. Ostala sam u šoku, bila sam okrenuta leđima, nisam smela ni da ga pogledam. Rekla sam mu da tata radi i da ne možemo sad kod njega jer je napolju kiša i hladno vreme. On je rekao da imamo terenac i da možemo tako otići kod tate, da nam kiša ne smeta“, priča nam majka kroz suze.
Zbog svega što je videla kaže da ne voli beogradsko naselje Rakovicu jer je asocira na patnje koje je njen sin tamo proživeo.
„Iako je bio izuzetno loše uvek je bio dovoljno priseban da pita za mene. Pitao je kada ću doći u posetu, a kada sam odlazila čekao je da se javim da sam stigla kući. Prvu stvar koju sam uradila kada bih stigla kući, odmah bi ga zvala i javila mu se. Najviše me je pogodilo kada mi je jednom rekao „Šta ti misliš mama, da ja ne mislim, da ja ne brinem za tebe“, tada sam se rasplakala“, ispričala je Jelenka.
Kako je objasnila, tri dana pre smrti njenom sinu su ukinuli terapije jer su joj objasnili da više ne može da konzumira lekova. Nesrećna majka je nalazila način da mu da terapiju, ali je tek kasnije saznala da su lekari već bili svesni da će smrt nastupiti svakog momenta, a ona je poslednja tri dana i noći provela sa svojim sinom koji je trpeo užasne bolove.
„Bio je sam u sobi, nikad mi se nije požalio da je loše ili da ga nešto boli. Kada je imao snage da priča samo bi rekao „Sve je super mama!“, a kad nije mogao samo bi digao palac na gore, da stavi do znanja da je sve okej. Pred njegov smrt, u sred noći pridigao se iz kreveta, iako to nije mogao do tada da uradi, raširio je ruke i dozivao je oca. Tada sam videla da mi je dete u najstrašnijim mukam. Posle toga počeo je puls da mu opada, imao je neartikulisane pokrete i to je bio kraj“, rekla je žena.
Kako nam je objasnila pokušala je da spas od stresa pronađe kod psihologa i sa terapijom ali joj ništa nije pomoglo. Gubitak cele porodice naterao je da shvati da u ovom sistemu ništa ne funkcioniše, ni sudstvo, ni zdravstvo, a najviše su je razočarali ljudi, koji su izugbili empatiju.
„Koliko je bio spreman na sve govori činjenica da je kada je shvatio da mu se bliži kraj, tražio da mu donesem laptop. Mislila sam da mu treba za razonodu, da malo skrene misli. Na tom laptopu sam kasnije pronašla naše slike i poruke, na flešu je pisalo „Za Mamu“. Moje dete, bio je veseo, omiljen u društvu. Sećam se jednom mi je rekao „Ne mogu leći da tebi ne poželim laku noć. Idem da prošetam, pa ću u krpe“. Imao je nadimke za mene koje ću pamtiti do kraja života, zvao me „lepotice“ ili „pahuljice““, opisala je majka kroz suze.
Kako objašnjava i dan danas ne može da prežali što je brisala poruke koje joj je slao, nikad ni u snu nije mogla da pomisli da će izgubiti sina, te da danas sa vremena na vreme čita njihove zajedničke poruke koje je uspela da sačuva u telefonu.
„Nisam znala gde da ga sahranim kada je umro. Otac mu je tu sahranjen, posle njega sahranila sam i starijeg sina tu, svi su mi u Beogradu. To bi bila njegova želja, živeo je i radio u Beogradu. Sve društvo mu je bilo tu. Ne radujem sve više ničemu, imam te neobavezne datume u mesecu koje obeležavam, uglavnom na grobljima, a ostalo slobodno vreme provodim samo tako što spavam“, rekla je Jelenka.
Kako objašnjava, ceo slučaj ne bi nikad isplivao u javnost da šef njenog sina nije objavio u medijima tada da je Marijan preminuo zbog lečenja nadrilekara. Svi mediji tada su je zvali za izjavu, ali ona nije imala snage ni za šta. Zbog svega što je prošla u životu, shvatila je u koliki ljudski mulj je ušla i da ništa ne funkcioniše kako treba.
„Muzika me podseća na njega. Ponekad pustim muziku i samo plačem. Sećam se dana kada smo išli na ručak u Beogradu, muzika je bila glasna, svi su se veselili, samo je moje dete sedelo i plakalo tamo. Kada sam ga pitala šta mu je, da li ga boli, on mi je samo kratko odgovorio: „Setio sam se tate!“. Niko mi nije pomogao, niko mi nije izašao u susret, ni lekari, ni psiholozi, ni nadrilekari. Kada sam jednom otišla u crkvu da ostavim cedulju za mrtve, da se pomole za mog sina, sveštenik mi je prišao. Osetila sam neko blaženstvo tada, mislila sam da hoće da mi pomogne, a on mi je rekao da ne pišem latinicu na cedulje. Psovala sam sve tada, posle svega što sam izgubila zar mi je bitno šta ću napisati i kako“, završila je razočarana majka.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare