Sara Stijović: Život je važniji i jači od filma

Dokumentarni film „Leptir“ crnogorske rediteljke Sare Stijović, koji će biti prikazan na festivalu Beldoks 23. maja u 18.30 časova u Art Bioskopu Kolarac, nastao je u saradnji sa štićenicima Doma „Mladost” u Bijeloj, gde nijedno dete po izlasku nije nastavilo školovanje. Kroz rad na filmu, njih 15 učilo je o glumi i filmskom procesu; ali više od toga važnije je da je dokumentarac postao „iskren susret sa stvarnošću, gde lekcija o filmu prerasta u lekciju o životu: ljubav je jedini put“.

Sa Sarom Stijović razgovaramo za Nova.rs o ovom filmskom poduhvatu koji je prerastao u nešto mnogo važnije od same umetnosti.

Kako je došlo do ovog prvog kontakta sa Domom „Mladost”? Da li ste i pre rada s ovom decom imali ideju o eventualnom filmu?

- Želja da nešto lepo organizujem za decu iz Doma počela je nekoliko godina ranije da tinja u meni. Kako sam nekoliko godina bila van zemlje, na magistarskim studijama u inostranstvu, nisam znala šta je to što im može biti novo, zanimljivo, korisno, te sam čekala da se vratim u Crnu Goru i saznam. Onoga trenutka kada sam stupila u kontakt sa upravom “Mladosti”, uvidela sam da deca nisu ranije imala priliku da uče o filmu te da bi im to moglo biti zanimljivo. Način na koji sam želela da sprovedem radionicu ogledao se u organizaciji stvarnog seta - postojanja scenarija za film, opreme koju deca mogu koristiti i samostalnog eksperimenta sa filmom kao novinom. Ideju o filmu sam imala, ili tačnije imala sam želju, ali je lista ograničenja i nepoznanica bila isuviše duga da bih mogla bila šta garantovati. Film, kao vrstu umetnosti i stvaralačkog delanja, volim zbog njegove moći da čuva trenutak od zuba vremena. Zbog toga sam i radila na tome da “Leptir” nastane i da život koji je zabeležen postoji sačuvan i voljen.

Šta vam je bilo posebno interesantno u tom prvom kontaktu sa decom i razgovorima o filmu? Koji je to bio trenutak u kome su „životne priče savladale pripremljeni scenario“?

- Život je važniji od filma. Život je jači od filma. Tokom prvih pet minuta od upoznavanja, svedočila sam jednom kratkom razgovoru iz kojeg mi je bilo jasno kako će sve dalje teći. Prilikom upoznavanja štićenika koji su bili deo grupe zainteresovane za radionicu - svi uzrasta od 6 do 12 godina - čula sam razgovor između jednog deteta i Pavla, člana ekipe. Dečak je pitao Pavla - ko je on, na šta mu je Pavle rekao kako se zove i da je po zanimanju glumac. Dečak ga je pogledao i pitao “Šta je to?”.

Dok mu je Pavle objašnjavao šta je njegov poziv u životu, ja sam stajala sa strane i znala da se moramo vratiti nekoliko koraka unazad. Da je sada važnije upoznati decu i kroz igru im pokazati sve što možemo. Nema scenarija koji može biti važniji od jednaestogodišnjeg deteta koje vam govori da je imalo želju da sebi okonča život…

Nekada mi bude gotovo smešno da na odjavnoj špici ovog filma pored mog imena piše “reditelj”. Kažem smešno jer je “režija” ovde podrazumevala mnogo više nego u drugim filmovima koje sam radila. U radu na ovom filmu sam bila prijatelj, sestra, ćerka, drug, devojka, majka, vaspitač, pravnik, a tek onda i producent, reditelj, autor. Bila sam - a i dalje sam - lice odgovorno za sve prošle i buduće odluke. Odgovorno lice za svako pitanje i odgovor, svaki zagrljaj i svaki skok u more, svaku urađenu fotografiju, svaki kadar i intervju, razgovor o prvoj menstruaciji ili životu u inostranstvu, o školovanju i filmu, o ljubavi i simpatijama, strahu i prošlosti… Zbog moralne i etičke odgovornosti, ova “režija” je postala velika koliko i sam život.

Po prirodi stvari i zbog zaštite privatnosti štićenika Doma, samo snimanje je sigurno bilo delikatno. Kako ste uopšte uspeli da pridobijete štićenike i nadležne iz Doma za film, odnosno koji su to bili neophodni koraci da bi ovakav film uopšte bio moguć, u ovakvom formatu?

- Verujem da mi je na tom putu najviše pomogla moja iskrenost i čista namera. Naravno, želja me je vukla i bila sam uporna. Tokom prvih razgovora sa upravom “Mladosti” bilo mi je jasno da su se ranije susretali sa manipulacijama razne vrste - sa novinarima iz žute štampe koji pokušavaju da dođu do različitih informacija pritom kršeći zakone; sa intervjuima čiji su segmenti smešteni u drugi kontekst i objavljeni bez odobrenja i sl. Zbog toga mi je bilo jasno da treba da razgovaram, budem prisutna i iskrena.

Bila sam svesna da je posao Doma da zaštiti svoje štićenike i trudila sam se da vremenom pokažem da nemam lošu nameru. Bezbroj puta sam, nakon nedobijanja odgovora na mejl, samo sela na autobus i vozila se satima od Podgorice do Bijele u nadi da će im biti jasno da neću otići, da ću sačekati koliko god treba, i da mi je stalo. Naravno, na drugoj strani, taj put je podrazumevao i zvanične dopise, poznavanje zakona, istraživanje, dobijanje dozvola za snimanje, i još mnogo toga.

Na kraju, ono što je bilo najlakše, bila su deca. Naše, kao ekipe, je bilo da budemo tu za njih - da odgovorimo na hiljadu pitanja, skočimo sa ponte na svakih deset minuta, da pokažemo sve dugmiće na kameri, da razgovaramo o svemu i svačemu i da im damo do znanja da nijedno pitanje nije pogrešno - a sve to u nadi da će im se nešto tu svideti i da će pokušati da sanjaju. Nije mi bilo važno da požele da studiraju film, već samo da istinski požele bilo šta.

Ako govorimo o samom filmskom jeziku vašeg filma - na koji način ste ga gradili i šta vam je bilo važno u rediteljskom pogledu?

- “Leptir” je veoma lepršav, šarenolik, filmski gledano nekada i nije “po pravilu”. Priroda i stil filma dolaze kako iz teme koju obrađuje i mog senzibiliteta kao autora, tako i iz ograničenja.

A ograničenja je, po prirodi stvari, bilo mnogo. Identiteti štićenika Doma moraju ostati anonimni, te sam u proces ušla sa znanjem da želim da pravim dokumentarac o deci koja moraju ostati “skrivena” a prisutna. S druge strane, ulaskom u proces, znala sam šta ne želim: nisam želela da eksploatišem životne priče i od njih napravim film koji beleži isključivo tragediju.

Koliko sam znala da će zvučna slika donositi težinu, toliko sam se trudila da slika donosi lakoću postojanja - vedrinu, smeh. Dati balans dvaju strana je bio osnovna polaznika i krajnja želja. Želela sam da imamo neku lepršavu tugu koja je fluidna, teško-uhvatljiva a ipak stvarna. Bilo je važno zabeležiti život, pokazati koliko su ta deca snažna, koliko su snažnija od nas “odraslih” i koliko mali tračak nade može dušu daleko da odnese.

Kako ste razmišljali o kastingu glumaca za igrane scene, odnosno - šta vam je bilo važno prilikom odabira Pavla Prelevića i Petra Begovića?

- Prvenstveno sam birala dobre ljude, koji će čisto ući u film i biti pažljivi prema deci, temama, životima. Pavle i Petar, kao stubovi filma, postoje kao dve strane istog novčića. U filmu je veoma jasno izraženo odsustvo očinske figure u životima dece - iz više razloga od kojih su neki jasno navedeni u filmu - i zbog toga sam želela da za mladog čoveka u filmu imam Pavla koji je prvo divan, strpljiv, pun ljubavi, i otvoren.

Znala sam da se, onoga trenutka kada uđemo u Dom i pred nama bude najmanje petnaestoro dece, može sve dogoditi. Mimo talenta koji tako skromno nosi u grudima, Pavle u sebi nosi čistotu koja je ovde bila neophodna - želela sam nekog ko ume da prenese znanje, ko je vrhunski u svom poslu, i čiji ego nije osetljiv kao da su ga mravi od šećerne vune gradili. U ovakvim situacijama je dovoljan jedan poprek pogled, jedan trenutak nervoze ili nestrpljenja, i poverenje nestaje u trenutku. Ako nestane poverenje, nestaje i želja.

Na drugoj strani, Petar je dete koje je inteligentno, kulturno, vaspitano, koje dolazi iz divne porodice i puno ljubavi. On, sa svom tom ljubavlju koju nosi u sebi, doneo je filmu balans, cilj, jednu stranu života - onu gde je ljubav najvažnija nit u porodici.

Zbog toga sam veoma pažljivo birala sve članove ekipe, zbog toga je Nemanja bio taj koji je za kamerom i pokazuje im sve te dugmiće, oštrine, zanimljivosti; zbog toga je Bojan bio snimatelj zvuka a lavalijeri na majicama bili “bubašvabice” koje su sa majica odlepljene hiljadu puta, zbog toga je Vil bio montažer i film postao talas, nekada noseći tugu, nekada radost i smeh; zbog toga je Luka proveo dane i nedelje baveći se dizajnom zvuka i menjajući autentične glasove dece da bi ih Stefan skrio pod maskama i zaštitio njihova lica; zbog toga se Pavle bavio kolor korekcijom slike koja će na najistinitiji način prikazati atmosferu tog druženja i iz istog razloga je Anđela bila ta koja je kreirala plakat filma koji zrači esencijom filma. Može se reći da sam se istog principa sam se držala birajući i one članove ekipe koji ni u jednom trenutku nisu bili u kontaktu sa decom. Htela sam da zadržim čistotu u svakom delu proizvodnje.

Film otvaraju i zatvaraju scene plivanja i ronjenja u moru; da li vam je ova simbolika bila posebno važna?

- Jeste, za prolog i epilog filma smo izabrali scene dece u moru. Dok prolog nosi određenu težinu, kako rečima tako i sveukupnim tretmanom slike i zvuka, epilog nosi tračak nade - nade u budućnost, u njihovu mladost, u neizmernu snagu koju nose u svojim malim bićima.

Stoga, moglo bi se reći da je prolog prošlost iz koje su deca došla - teška, nekada veoma tamna; da je centralni deo sadašnji trenutak - letnji raspust, nova poznanstva, nova iskustva, nova bliskost; a da je epilog budućnost u koju se nadamo da će ući hrabro i s puno ljubavi.

Motiv leptira je planiran u nadi da vodi ka dvema idejama. Leptir, kao stil plivanja, najteži je za savladati. Ko njega savlada, prešao je ogroman put razvoja. Zbog toga film počinje scenama plivanja leptira. Na drugoj strani, leptir, kao živo biće, toliko je nežno i krhko a opet jedno od najsnažnijih i najlepših na planeti.